Mia madre (2015)

Poster za film "Mia Madre"

Žanr: drama
Režija: Nanni Moretti
Scenario: Nanni Moretti, Valia Santella, Gaia Manzini, Chiara Valerio, Francesco Piccolo
Uloge: Margherita Buy, Nanni Moretti, John Turturro
Jezik: italijanski, engleski
Trajanje: 106 min.
Nagrade: David di Donatello Awards 2015...

Margerita je rediteljka srednjih godina kojoj je majka na samrti. Često sentimentalna zbog uspomena koje ih vežu, opterećena je i problemima koji je prate na snimanju novog filma. Pored svih obaveza trudi se da i ćerki posveti dovoljno pažnje, a o nesporazumima u partnerskim odnosima gotovo da i ne razmišlja. Iako hrabro ulazi u koštac sa nedaćama pritisci su sve jači...

Tokom snimanja filma "We Have a Pope" (2011) Moretiju je preminula majka. Podstaknut tim događajem i osećanjima koja su ga pratila režirao je dramu "Mia madre".

Ako postoji reditelj koji kamerom može da zaviri u najskrivenije odaje ljudske duše onda je to sigurno Nani Moreti. Suštinu njegovih filmova su uvek činile emocije koje je iznosio na sebi svojstven način. S jedne strane, u ovom filmu to uspešno rade glumci - počev od Margerite Baj u ulozi Margerite i Džulije Lazarini koja tumači lik majke, preko Moretija u epizodnoj ulozi brata glavne junakinje, sve do Džona Tortura koji sjajno iznosi lik razmažene filmske zvezde. S druge strane, toplinu njegovim filmovima daju boje. Paletu nešto zatvorenijih tonova čine i različite nijanse crvene i zelene koje dominiraju i u višestruko nagrađivanom Moretijevom filmu "Soons room" iz 2001. godine.

"Mia Madre"

Međutim, ostaje pitanje da li je "Mia Madre" samo prikaz epizode u životu jedne žene ili je nešto više. Filmska priča podjednako prati Margeritu kao rediteljku i kao ćerku žene koja je na umoru, što dovodi u pitanje koherentnost između ideje, scenarija i završenog filma. Pored toga što se bavi odnosom između likova i njihovim osećanjima, Moreti posebnu pažnju poklanja tekovinama modernog kapitalizma, a nekoliko puta gledaoce usmerava i na razmišljanje o razlici između filma i realnosti. Međutim, u svemu ostaje nedorečen. Osim što je nazivom filma usmerena pažnja na gubitak roditelja, u scenariju i režiji praktično ne postoji fokus. 

"Mia madre" je film satkan od emocija i to je najveća njegova vrednost, ali mu nedostaju niti ili možda samo jedna scena koja bi sve ispričano u filmu povezala u jednu kompaktnu celinu.

Autor: Milan  

Look Who's Back (2015)

Poster za film "Look Who's Back"

Originalni naziv: Er ist wieder da
Žanr: komedija
Režija: David Wnendt
Scenario: David Wnendt, Johannes Boss, Collin McMahon, Mizzi Meyer, Timur Vermes (knjiga)
Uloge: Oliver Masucci, Fabian Busch
Muzika: Enis Rotthoff
Jezik: nemački
Trajanje: 116 min.
Nagrade: CIVIS media prize 2016

"Look Who's Back" je snimljen prema istoimenom bestseleru nemačkog pisca i bivšeg novinara Timura Vermesa. O uspehu knjige govore i podaci da je prevedena na četrdeset jezika, a samo u Nemačkoj prodata u više od dva miliona primeraka. Film je režirao David Vnendt, poznat po kontroverznom ostvarenju "Feuchtgebiete" iz 2013. godine, dok je za solidnu interpretaciju grotesknog Adolfa Hitlera zaslužan Oliver Masući, koji je do sada karijeru gradio u televizijskim filmovima i serijama.

Priča prati Adolfa Hitlera koji se šezdeset godina nakon smrti pod nerazjašnjenim okolnostima pojavljuje u Berlinu. Paralelno s tim događajem, volonter jedne televizijske kuće gubi posao i jedini način da ponovo zadobije poverenje pretpostavljenog vidi u pronalaženju ekskluzivne priče. Dok pregleda svoj poslednji video materijal u pozadini jednog snimka slučajno primećuje Hitlera. Pretpostavljajući da je reč o uličnom glumcu ubrzo ga pronalazi i predlaže da snime dokumentarni film. Pošto dobro poznaje moć propagande Hitler oberučke prihvata. 

"Look Who's Back"

Infantilnim humorom u uvodnim scenama, karakterističnim za komedije čija je tematika putovanje kroz vreme, svima koji nisu pročitali knjigu ili se bar informisali o njenom sadržaju, može delovati kako ovaj film ide put provalije. Ali posle kraćeg vremena, komedija situacije ulazi u senku satiričnih prikaza gorućih problema današnjeg društva, čime autori demantuju pretpostavke s početka filma. 

Zanimljivom formom koju karakteriše konstantno mešanje igranog, dokumetnarnog i televizijskog, reditelj ukazuje na jasne razlike između propagande i stvarnosti. Vnendt predstavlja Hitlera kao harizmatičnog čoveka kojeg je za vođu ipak izabrao narod, ali ne zaboravlja da ukaže i na načine njegovog političkog delovanja. Praveći paralelu između događaja od pre osamdeset godina i trenutne situacije, postavlja pitanje da li su sadašnjim društveno-političkim zbivanjima stvoreni uslovi da se istorija ponovi. Dok suočava nemački narod sa bremenom prošlosti, tendeciozno stvara sliku o Hitleru kao velikom zavodniku, opominjujući da se u teškim vremenima može pasti na šarm veštog manipulatora čije se namere obično kasno primete. Filozofskim pristupom tretira ga i kao pojavu koju stvara društvo, čiji se uzroci nastanka zbog dalekosežnih posledica moraju na vreme eliminisati.

Komedije nikada nisu bila jača strana nemačke kinematografije. Međutim, originalnom satiričnom pričom, kroz koju je kritkovano trenutno stanje nemačkog društva, i snažnom porukom, "Look Who's Back" je nedeljama bio najgledaniji film u Nemačkoj. Iako je bio u užem izboru, nemački kandidat za nagradu „Oskar" 2017, u kategoriji Najbolji film van engleskog govornog područja, biće "Toni Erdmann", rediteljke Maren Adi. 

Autor: Milan   

Jane Got a Gun (2016)

Poster za film "Jane Got a Gun"

Žanr: vestern, akcija, romansa, drama
Režija: Gavin O'Connor
Scenario: Joel Edgerton, Anthony Tambakis, Brian Duffield
Uloge: Natalie Portman, Joel Edgerton, Ewan McGregor
Muzika: Marcello De Francisci, Lisa Gerrard
Jezik: engleski
Trajanje: 98 min.
Budžet: 25.000.000 $

Džejn je prinuđena da zbog neraščišćenih računa svog muža sa Bišopovom bandom zaštiti porodicu. Pošto im je život u opasnosti ona odlučuje da pomoć zatraži od bivšeg verenika Dena, poznatog revolveraša.

Glumačka ekipa na čelu sa Natali Portman, koja blista u ulozi jake i hrabre Džejn, je odlična. Glavnu glumicu u stopu prate Džoel Edžerton koji tumači lik Dena, kao i Juan Makgregor koji se odlično snašao u ulozi negativca Bišopa. Ne zaostaje ni Noa Emerik ulogom supruga glavne junakinje, niti glumci koji zaslužuju sve pohvale za interpretacije ostalih članova bande.

Iako sadrži sve elemente vesterna, "Jane Got a Gun" se ne može nazvati tipičnim žanrovskim filmom. Dobro osmišljenim scenarijem reditelj Gevin O'Konor čestim flešbekovima uspešno balansira između potere i osvete s jedne strane i romanse s druge. Gledaocima čvrsto drži pažnju, a načinom režije uz neizostavnu muziku Marsela De Franciskia i Lise Džerard, u scenama često obmanjuje. Za kompletan doživljaj zaslužan je i Mandi Voker, čijom fantastičnom fotografijom obeleženom bojama Divljeg zapada film postaje jedna kompaktna celina.

"Jane Got a Gun"

Kvalitet i ne treba da čudi jer je reditelj sa mnogima iz ekipe već sarađivao snimajući "Warrior" 2011. godine. Međutim, "Jane Got a Gun" je loše prošao kod publike i kritike, a na blagajnama nije dosegao očekivanu zaradu. Jedina stvar koja u ovom filmu gledaocima može da zasmeta je, ni manje ni više nego priča. Svidelo se to nekom ili ne, ona je dobro ispričana, argumentovana i pretočena u dobro napisan scenario, pa negativni komentari o njenom sadržaju mogu biti isključivo stvar ličnog ukusa, a ne merilo kvaliteta. Naime, žanrovskom raznolikošću Gevin O'Konor zalazi i u okvire melodrame, koja na samom kraju uzima primat i ljubiteljima vesterna ostavlja gorak ukus. Sladunjav i jeftin kraj nije bila greška već namera koja se mnogima nije dopala i najverovatnije zbog toga film i nije postao hit kako su producenti očekivali.

Autor: Milan

   

Sektor Q

Filmovi su snimljeni na osnovu istoimenih literarnih predložaka poznatog danskog pisca Jusija Adlera-Olsena. Prvi film "Kvinden i buret" snimljen je 2013, a nakon godinu dana premijerno je prikazan i "Fasandræberne". Poslednji u nizu je "Flaskepost fra P" koji je izašao 2016, a očekuje se snimanje još jednog u serijalu o „Sektoru Q" prema knjizi "Journal 64" koja je objavljena 2010. godine. Scenario za filmove je napisao Nikolaj Arsel, poznat kao autor drame "A Royal Affair" koja je 2013. godine ušla u uži izbor kandidata za nagradu „Oskar" u kategoriji Najbolji film van engleskog govornog područja. Uradio je i adaptaciju knjige "The Girl with the Dragon Tattoo" za istoimeni švedski triler.

Svaki film ima svoju priču u čija se središta nalaze inspektori specijalnog odeljenja "Q" koji se bave nerešenim slučejevima starim do dvadeset godina.

"Kvinden i buret"

Adler-Olsen i Arsel imaju iskustva u pisanju istih ili sličnih žanrova tako da kvalitet scenarija nijednog trenutka nije doveden u pitanje. Na početku svakog od tri filma brzo se poentira i bez nepotrebnih scena prelazi u suštinu. Čestim flešbekovima i dijalozima koji su uvek u službi policijske istrage gledaocima se ne ostavlja prostor za opuštanje. U pričama ne postoji nejasnoća jer se u svakoj klupka polako odmotavaju, kockice lagano slažu i u poslednjim kadrovima svaka dilema nestaje. 

Lik glavnog inspektora Karla Morka tumači legenda danskog filma Nikolaj Li Kos (Brødre, 2004), koji svojom ulogom dočarava tipičan karakter detektiva iz krimi romana. U ulozi njegovog kolege Asada je Fares Fares, poznat po komediji "Jalla! Jalla!" iz 2000. godine. Obojica su sjajni u svojim ulogama.

Serijal o Sektoru Q je odlično napisan i režiran, i svakako je preporuka za sve ljubitelje detektivskih filmova. 

Kvinden i buret (2013)

Poster za film"Kvinden i buret"

Nakon ranjavanja na službenoj dužnosti inspektor Karl je premešten u novoformirano podrumsko odeljenje "Q", gde dobija zadatak da zajedno sa kolegom Asadom pregleda nerešene slučajeve u poslednjih dvadeset godina. Cilj je zatvoriti jedan do dva slučaja nedeljno. Međutim, Karlu posebnu pažnju privlači nestanak devojke od pre pet godina...

Reditelj Mikel Norgard je stvorio mračnu atmosferu, sličnu onoj u klasičnim noar filmovima prošlog veka. Jezivi zvuci, zastrašujuša muzika, tamni tonovi i senke podižu napetost i drže pažnju do samog kraja.

Iako su svi filmovi iz serijala dobri, svojim kvalitetom se za nijansu se izdvaja "Kvinden i buret". 

Fasandræberne (2014)

Poster za film "Fasandæberne"

Uznemiren čovek pod dejstvom alkohola presreće Karla na ulici i raspituje se o svom slučaju. Ne ulazeći u suštinu problema, detektiv mu predlaže da se otrezni i napominje da će njegov slučaj razmotriti kad bude imao vremena. Nekoliko sati kasnije čoveka pronalaze mrtvog u stanu... 

Dvojici detektiva pridružuje se i Johana Luis Šmit u ulozi sekretarice Rose, kojoj je ovo prva uloga u dugometražnom filmu. Iza kamere se ponovo nalazi Mikel Norgard, tako da i stil režije ostaje isti. Razmus Haisterberg (The Girl with the Dragon Tattoo, 2009) sarađuje sa Arselom u pisanju scenarija. 

 Flaskepost fra P (2016)

Poster za film "Flaskepost fra P"

Penzionisani vojnik na plaži pronalazi bocu u kojoj se nalazi poruka i predaje je policiji. Laboratoriskim analizama utvrđuje se da je boca bila dugo u vodi, a poruka napisana katranom na kojoj se nalaze tragovi krvi. Za rešavanje slučaja zaduženi su inspektori iz odeljenja Q. 

"Flaskepost fra P" je režirao Hans Peter Moland (Kraftidioten, 2014), zbog čega se ovaj film, najviše po načinu snimanja, razlikuje od prethodna dva (kretanje kamere, totali, kamera iz ruke...). Iako su elementi noar filmova i dalje prisutni polovinu kadrova karakterišu vedrije i intenzivnije boje, odlična fotografija, kao i komične scene kojima film na trenutke izlazi iz okvira mračne priče.


Autor: Milan

Muzika iz filma "The Raid: Redemption" (2011)

"The Raid: Redemption"

Režija: Gareth Evans
Produkcija: PT. Merantau Films, MNC Pictures, XYZ Films
Distribucija: Celluloid Nihgtmares (Worldwide), Sony Pictures Classics, Stage 6 Films (North America)
Soundtrack (Sony Pictures Classics izdanje): Mike Shinoda, Joseph Trapanese
(wikipedia.org)

U severnoameričkom izdanju ovog indonežanskog akcionog filma muziku su komponovali Joseph Trapanese i Mike Shinoda. Trapanese je potpisnik brojnih kompozicija za filmove i serije, gde kombinuje elektro-pop sa elementima rok gitare, gudačkih i duvačkih instrumenata. Shinoda je poznat kao jedan od vokala grupe Linkyn Park, ali i kao polivalentan muzičar sa numerama koje pripadaju hip-hop i elektro žanrovima. Sjajan tandem je u ‘The Raid - Redemption’ integrisao muziku koja u akcionim scenama pojačava efekat i daje jedan poseban ugođaj prilikom gledanja. Na trenutke preduge scene obračuna, gde glumci (Iko Uwais) pokazuju svoje borilačke veštine, ostaju zanimljive do samog kraja u dobrom delu zahvaljujući adekvatnoj muzici. Kombinacija elektro-popa i posebno filtriranih rok-gitarskih melodija pokazala se kao dobitna za jedan moderan akcioni film. Mirnije delove filma, kojih je relativno malo, vrlo diskretno prate instrumentali sa prepoznatljivim stilom Trapanesea. Gledalac se za trenutak opušta, kao pri meditaciji, ali pojedini tonovi mu drže pažnju i najavljuju predstojeću kulminaciju dogadjaja. Mike Shinoda se dokazao i kao filmski kompozitor i nastavio da nas iznenađuje kao i 2004. svojim remix-om pesme ‘Enjoy the silence’ grupe Depeche Mode, gde se prihvatio odgovornosti da jednu kultnu numeru izvede drugačije i to uradio odlično. 

Naslovi: Razors out , Suicide Music  (imdb.com)

Oficijelni sajt: http://www.sonyclassics.com/theraid/main.html

Autor: Mr. No

Room in Rome (2010)

Poster za film "Room in Rome"

Originalni naziv: Habitacion en Roma
Žanr: drama, romansa
Režija: Julio Medem
Scenario: Julio Medem, Katherine Fugate (dijalog), Julio Rojas (En la cama, 2005)
Uloge: Elena Anaya, Natasha Yarovenko
Muzika: Jocelyn Pook
Jezik: španski, ruski, italijanski, engleski
Trajanje:109 min.
Nagrade: Turia Awards 2011...

Nakon upoznavanja u restoranu dve mlade žene odlaze u hotelsku sobu gde provode noć zajedno.

Film je režirao Hulio Medem, koji je inspiraciju za snimanje pronašao u čileanskom ostvarenju "En la cama" iz 2005. godine. Za razliku od ovog filma, gde su glavne uloge poverene muškarcu i ženi, Medem je izabrao protagonistkinje i shodno tome izmenio dijalog. 

Scenario je loš. Iako "Room in Rome" predstavlja prikaz jedne strasno provedene noći, sa akcenatom na stilizovanoj erotici, reditelj i scenaristi su morali više da se pozabave dijalogom. Razgovori koji vode dve žene su nezanimljivi, često besmisleni, i deluje kao da su silom napisani kako bi upotpunili scenario između scena seksa. O kvalitetu glume neumesno je govoriti, naročito zbog toga što se glumicama nije ni pružila mogućnost da, osim obnaženih tela, pokažu nešto više. Pojedine scene u filmu neretko čine da ispadaju smešne i patetične. Obe mogu mnogo više.

"Room in Rome"

Medjutim, "Habitacion en Roma" očarava svojom estetikom. Aleks Katalan, koristeći svetlost i senke, kamerom beleži svaki detalj prelepog enterijera u kojem se odvija radnja filma. 

Za fantastičnu muziku, koja se posebno izdvaja, zaslužna je Džoselin Puk. Autorka je više studijskih albuma, a o kvalitetu njenog rada govori i činjenica da se muzika koju je komponovala može čuti i u filmovima velikih svetskih reditelja poput Stenlija Kjubrika i Martina Skorsezea.

Istina je da muzika u kombinaciji sa kretanjem kamere ovom filmu daje umetničku notu, ali se od reditelja filma "Sex and Lucia" (2001) ipak očekivalo više.

Autor: Milan

Race (2016)

Poster za film "Race"

Žanr: drama, biografija
Režija: Stephen Hopkins
Scenario: Joe Shrapnel, Anna Waterhouse
Uloge: Stephan James, Jason Sudeikis, Jeremy Irons
Jezik: engleski, nemački
Trajanje: 134 min.

Biografski film o atletičaru Džesiju Ovensu, koji je na Olimpijskim igrama u Berlinu 1936. godine u četiri različite discipline osvojio isti broj zlatnih medalja. Priča počinje 1933. godine kada mladi Ovens dolazi na koledž gde ga ubrzo primećuje trener atletskog tima Leri Snajder. Pošto u Ovensu prepoznaje potencijal zahteva od njega da naporno trenira i svega se odrekne zarad sporta. Ostalo je istorija.

U vreme kada je četvorostruki olimpijski šampion bio na vrhuncu karijere dešavala su se velika društveno-politička previranja. Adolf Hitler je putem regularnih izbora došao na vlast, antisemitizam je dostizao svoj vrhunac, u Americi je segregacija bila sveprisutna, a tenzije između svetskih sila zbog politike nemačkog kancelara postaju sve jače. Iako je još 1931. godine za domaćina XI olimpiskih igara izabran Berlin, pre dolaska nacista na vlast, Američki olimpijski komitet (AOC) je razmišljao o učestvovanju na najvećoj svetskoj smotri sportista. Zahvaljujući odlično napisanom scenariju Džoa Šarpnela i Ane Voterhaus, koji su već sarađivali na filmu "Frankie & Alice" (2010) i režiji Stivena Hopkinsa (Under Suspicion, 2000), svi događaji su odlično uklopljeni u priču o Džesiju Ovensu čineći ovaj film i istorijskim.

Zarad zanimljivije i napetije priče nije neobično da se pojedini događaji izmisle i izmene, a činjenice sakriju, što neretko rezultira interesantnijim filmom. U verodostojnost događaja u filmu "Race" s razlogom se može sumnjati. Teško je tačno znati šta se događalo iza zatvorenih vrata na sastancima AOC-a, ali čini se da se i ovim filmom odgovornost prebacuje na samo jednog čoveka. Radi se o Ejveriju Brandidžu (Džeremi Ajrons), koji je zarad ličnih intresa uticao na članove AOC-a da glasaju za učestvovanje američkih sportista u Berlinu, i zbog istih zamenio dvojicu Jevreja iz tima u disciplini štafeta (4 x 100 metara). Amerika se na taj način ogradila, a po pitanju Brandidža, koji je kasnije bio i predsednik MOK-a, ostala suzdržana. Njegova krivica nikada nije dokazana. Poznato je da je Leni Rifenštal za vreme snimanja filmova bilo sve dozvoljeno, tj. da je na raspolaganju imala sva moguća sredstva. Međutim, prkošenje ministru i tvorcu moderne propagande dr Jozefu Gebelsu ostaje krajnje diskutabilno. Scene njihovih dijaloga tokom filma izgledaju krajnje neuverljivo.

"Race"

Mnogo je kontroverzi pratilo XI olimpijske igre tako da za neke „sumnjive" scene ne treba kriviti reditelja jer su one u američkoj istoriji već upisane kao takve. Čak je i Džesi Ovens svojevremeno govorio o mitovima koji su se vezivali za njegovo ime i sportski događaj u Berlinu. 

Džo Šarpnel i Ana Voterhaus gledaoce tokom filma lagano upoznaju sa karakterom glavnog junaka. Njegovo odupiranje pritiscima, odolevanje iskušenjima, odnos prema društvu i neizmerna ljubav prema ženi i sportu ukazuju o kakvom se čoveku radi. Stefan Džejms je odličan u ulozi mladog Ovensa, kao i Džeremi Ajrons koji igra Ejverija Brandidža. Tumačeći karakter Jozefa Gebelsa, Barnabi Metšurat je neubedljiv, a statisti koji predstavljaju naciste deluju komično. O treneru Leriju Snajderu se vrlo malo zna, tako da su se autori, kreirajući njegov lik, više služili maštom nego činjenicama.

Raskošna scenografija i odgovarajući kostimi, adekvatni za period tridesetih godina prošlog veka, scene na stadionu zabeležene kamerom Pitera Levija koji je sa rediteljem Hopkinsom već snimio nekoliko filmova, a sve praćeno muzikom Rejčel Portman, ljubiteljima filmova sa ovakvom tematikom će povećati ugođaj. Ne računajući odličan, ali na trenutke neuverljiv scenario po pitanju istinitosti događaja, i podelu uloga kod pojedinih likova, "Race" je zanimljiv film koji prikazuje sveopštu društveno-političku situaciju posmatranu kroz jedan događaj i svakako je vredan pažnje.

Autor: Milan

Stockholm (2013)

Poster za film "Stockholm"

Žanr: drama, romansa
Režija: Rodrigo Sorogoyen
Scenario: Rodrigo Sorogoyen, Isabel Pena
Uloge: Javier Pereira, Aura Garrido
Jezik: španski
Trajanje: 120 min.
Nagrade: Goya Awards 2014, Transilvania International Film Festival 2014...

Nakon noćnog izlaska, na putu do kuće, mladić pokušava da privuče pažnju devojke koju je upoznao na zabavi. Šetajući ulicama grada oni lagano započinju konverzaciju koja će se nastaviti do duboko u noć...

Reditelju Rodrigu Sorogojenu "Stockholm" je debitantski samostalni film, za koji je scenario napisao zajedno sa Izabelom Penjom. Iako Sorogojen ima iza sebe film "8 Dates", koji je 2008. godine režirao sa Perisom Romanom, a Penja uspeh kao koscenarista u kratkometražnom filmu "Martina and the Moon" (2008), oboje su su publici poznati kao autori španskih serija. Kako se "Stockholm" nalazio u takmičarskom programu značajnih svetskih festivala i osvojio brojne nagrade, njihova saradnja se ispostavila kao pun pogodak.

Iako ga čine pet usko povezanih celina, film se može podeliti na dva dela. Prvi deo, nalik romantičnim komedijama, prožet je zanimljivim i duhovitim dijalogom, kao i simpatičnim scenama udvaranja koje dolikuje godinama glavnih aktera. Elementi psihološke drame su i te kako prisutni, ali se još uvek nalaze u pozadini. U drugom delu dolazi do žanrovskog preokreta: borbe ega, želje za dominacijom, manipulativnih igrica, suprotstavljanja iz inata, a sve nauštrb zrelog razgovora. 

"Stockholm"

O dobrom odabiru, naročito glavne glumice, svedoči i činjenica da je osim svojim talentom, kojim je sjajno iznela lik povredjene, sujetne i nestabilne devojke, koju je prošlost učinila nesigurnom, ubedila i svojom pojavom - žene izrazito nežnih crta lica. Za razliku od nje, glavni muški lik je pun samopouzdanja, egocentričan i misteriozan. Kadriranjem u srednjem i srednje krupnom planu, kamerom Alehandra de Pabla, do izražaja dolazi neverbalna komunikacija, što gledaoce još više približava emotivnom stanju glavnih likova. Odlično napisane karaktere tumače Havier Perera (On), poznat po filmu "Your Life in 65" (2006), i Aura Garido (Ona), koja je godinu dana ranije imala zapaženu ulogu u filmu "The Body".

Tokom filma dominiraju kontrasti. Počev od osvetljenja i doba dana tokom kojih se odvija radnja, preko crno-belog nameštaja i garderobe glavnih likova, (naizgled) zamenjenih uloga i, na kraju krajeva, suštinske razlike između muškaraca i žena. Teško je utvrditi nameru reditelja, ali i muzikom iz uvertire za Rosinijevu operu „Svraka kradljivica", Sorogojen nagoveštava promenu atmosfere na sredini filma. Deo kompozicije počinje laganim tonovima fagota, oboe i pikolo flaute, dok im se postepeno pridružuju ostali duvački, ali i gudački instrumenti. Tempo se polako ubrzava, a svoje mesto zauzimaju i udaraljke. Nastaje pravi orkestar različitih, ali intenzivnih i snažnih emocija, baš kao na filmu.

„Stokholm" spada u red filmova na koje se nije obratila posebna pažnja, a koji odličnom režijom, scenarijem, glumom, muzikom, kao i sjajnom fotografijom to sigurno ne zaslužuje. 

Autor: Milan

Smrt čoveka na Balkanu (2012)

Poster za film  „Smrt čoveka na Baklanu"

Žanr: komedija, drama
Režija: Miroslav Momčilović
Scenario: Miroslav Momčilović
Uloge: Emir Hadžihafizbegović, Radoslav Milenković...
Jezik: srpski
Trajanje: 120 min.
Nagrade: Karlovy Vary International Film Festival (2012)

Ugledni kompozitor izvršava samoubistvo ispred uključene web kamere svog računara. Uznemiren zbog buke, prvi komšija ulazi u njegov stan i zatiče jeziv prizor. Ubrzo dolaze i ostali susedi. Dok čekaju hitnu pomoć i policiju nižu se jedna za drugom tragikomične situacije prožete zanimljivim dijalozima koje karakterišu mentalitet ljudi na području Balkana. Kamera snima svaki njihov pokret.
Miroslav Momčilović važi za jednog od najoriginalnijih srpskih reditelja koji svojom inovativnošću osvežava skromnu kinematografiju na prostoru bivše Jugoslavije. Autor je četiri dugometražna filma za koje je napisao i scenario. 2006. godine snimio je svoj prvenac „Sedam i po", zatim „Čekaj me, ja sigurno neću doći" (2009), a krajem 2015. premijerno je prikazana „Smrdljiva bajka", kojim je Žarka Lauševića posle šesnaest godina vratio na veliko platno. Pisac je scenarija za kultni film "Kad porastem biću Kengur" (2004), kao i za „Ivkovu slavu" (2005), koji je napisao zajedno sa Zdravkom Šotrom. Filmovi su odlično prošli kod publike. Međutim, po mnogo čemu „Smrt čoveka na Balkanu" zavređuje posebnu pažnju.
Samoubistvo i dogadjaji koji slede zabeleženi su web kamerom u realnom vremenu. U takvim okolnostima, kada se radnja odvija u svega sat i dvadeset minuta, treba konstantno odžavati dinamiku, što se postiže kvalitetno napisanim scenarijem. Uprkos malicioznim komentarima koji su ga pratili, scenario je baš onakav kakav treba da bude. Bez spektakularnog zapleta, priče od koje zastaje dah, snažne poruke, ovaj film kroz jedan događaj predstavlja samo satirični prikaz društva u kome živimo. Dijalozi u potpunosti odgovaraju duhu balkansog čoveka i zaokružuju kvalitetno napisan scenario.
Kamera je fiksirana. Ne kreće se. Nema zumiranja, niti promene uglova. Ona ni na jedan način ne pomaže gledaocu da se uživi u filmsku priču već samo beleži dogadjaje koji se nižu ispred nje. Muzike, koja je uvek podrška u stvaranju atmosfere, takođe nema. Odgovornost preuzimaju glumci. Momčilović je poverenje ukazao bardovima srpskog i jugoslovenskog glumišta: Emiru Hadžihafizbegoviću, Radoslavu Milenkoviću, Mirjani Karanović, Aniti Mančić, Ljubomiru Bandoviću... S obzirom da se radi o ekipi umetnika sa višedecenijskim, pre svega pozorišnim iskustvom, njihova umeća se tokom filma nijednog trenutka ne dovode u pitanje. Maestralnom interpretacijom likova oni nose film. Odličnom glumom i uz minimalne izmene u scenariju i režiji „Smrt čoveka na Balkanu" bi mogao postati i pozorišna predstava.

„Smrt čoveka na Balkanu"

Snimljen je u jednom kadru.
Jedan od najznačajnijih dugometražnih filmova snimljenih na ovakav način je "Russian Ark" (2002), reditelja Aleksandra Sokurova. Snimljen je u sanktpeterburškom muzeju Ermitaž i brojao je oko dve hiljade statista. U organizacionom smislu je savršen. Valja napomenuti i španski film iz 2015. godine "Victoria", reditelja Sebastijana Šipera, koji je odlično prošao kod kritike, a na festivalima osvojio brojne nagrade. Oba filma snimljena su u jednom kadru bez montažnih rezova.
Prvi koji je došao na ideju da snimi film na ovakav način bio je Alfred Hičkok sa filmom "Rope", daleke 1948. Ipak, zbog dužine filmske trake to mu nije pošlo za rukom. Da bi nadomestio ograničenja, koja su se ticala tehničkih mogućnosti, služio se trikovima u montaži. Kadrove je uspeo da „produži" prelazeći kamerom preko jednobojnih površina i u tim trenucima je pravio rezove. U današnje vreme, digitalnim kamerama, snimiti film u jednom kadru nije više tehnički problem, ali organizacioni jeste.
Da li je Momčilović pribegao sličnom triku kao Hičkok? Po svemu sudeći jeste. Tokom sat i dvadeset minuta, koliko traje film, akteri desetak puta nakratko napuštaju prostoriju u kojoj se odvija radnja. U trenutku kad glumci napuste kadar dnevna soba ostaje prazna. Kamera je sve vreme fiksirana, u kadru se ništa ne kreće i stiče se utisak da je slika zamrznuta, kao da posmatramo fotografiju. To je odličan trenutak da se napravi rez, a veštom montažom ljudsko oko to ne može da primeti. Međutim, u brazilskoj verziji filma „Smrt čoveka na Balkanu", koji je snimljen 2014. godine pod nazivom "Sorria, Você Está Sendo Filmado" zbog loše montaže ovaj trik je i te kako uočljiv.
Iako, po svemu sudeći, nije snimljen u jednom kadru bez montažnih rezova, što ne umanjuje njegovu vrednost, „Smrt čoveka na Balkanu" je interesantan film u kojem se ističu, pre svega, odlična gluma i sjajna ideja.   

Autor: Milan