Stockholm (2013)

Poster za film "Stockholm"

Žanr: drama, romansa
Režija: Rodrigo Sorogoyen
Scenario: Rodrigo Sorogoyen, Isabel Pena
Uloge: Javier Pereira, Aura Garrido
Jezik: španski
Trajanje: 120 min.
Nagrade: Goya Awards 2014, Transilvania International Film Festival 2014...

Nakon noćnog izlaska, na putu do kuće, mladić pokušava da privuče pažnju devojke koju je upoznao na zabavi. Šetajući ulicama grada oni lagano započinju konverzaciju koja će se nastaviti do duboko u noć...

Reditelju Rodrigu Sorogojenu "Stockholm" je debitantski samostalni film, za koji je scenario napisao zajedno sa Izabelom Penjom. Iako Sorogojen ima iza sebe film "8 Dates", koji je 2008. godine režirao sa Perisom Romanom, a Penja uspeh kao koscenarista u kratkometražnom filmu "Martina and the Moon" (2008), oboje su su publici poznati kao autori španskih serija. Kako se "Stockholm" nalazio u takmičarskom programu značajnih svetskih festivala i osvojio brojne nagrade, njihova saradnja se ispostavila kao pun pogodak.

Iako ga čine pet usko povezanih celina, film se može podeliti na dva dela. Prvi deo, nalik romantičnim komedijama, prožet je zanimljivim i duhovitim dijalogom, kao i simpatičnim scenama udvaranja koje dolikuje godinama glavnih aktera. Elementi psihološke drame su i te kako prisutni, ali se još uvek nalaze u pozadini. U drugom delu dolazi do žanrovskog preokreta: borbe ega, želje za dominacijom, manipulativnih igrica, suprotstavljanja iz inata, a sve nauštrb zrelog razgovora. 

"Stockholm"

O dobrom odabiru, naročito glavne glumice, svedoči i činjenica da je osim svojim talentom, kojim je sjajno iznela lik povredjene, sujetne i nestabilne devojke, koju je prošlost učinila nesigurnom, ubedila i svojom pojavom - žene izrazito nežnih crta lica. Za razliku od nje, glavni muški lik je pun samopouzdanja, egocentričan i misteriozan. Kadriranjem u srednjem i srednje krupnom planu, kamerom Alehandra de Pabla, do izražaja dolazi neverbalna komunikacija, što gledaoce još više približava emotivnom stanju glavnih likova. Odlično napisane karaktere tumače Havier Perera (On), poznat po filmu "Your Life in 65" (2006), i Aura Garido (Ona), koja je godinu dana ranije imala zapaženu ulogu u filmu "The Body".

Tokom filma dominiraju kontrasti. Počev od osvetljenja i doba dana tokom kojih se odvija radnja, preko crno-belog nameštaja i garderobe glavnih likova, (naizgled) zamenjenih uloga i, na kraju krajeva, suštinske razlike između muškaraca i žena. Teško je utvrditi nameru reditelja, ali i muzikom iz uvertire za Rosinijevu operu „Svraka kradljivica", Sorogojen nagoveštava promenu atmosfere na sredini filma. Deo kompozicije počinje laganim tonovima fagota, oboe i pikolo flaute, dok im se postepeno pridružuju ostali duvački, ali i gudački instrumenti. Tempo se polako ubrzava, a svoje mesto zauzimaju i udaraljke. Nastaje pravi orkestar različitih, ali intenzivnih i snažnih emocija, baš kao na filmu.

„Stokholm" spada u red filmova na koje se nije obratila posebna pažnja, a koji odličnom režijom, scenarijem, glumom, muzikom, kao i sjajnom fotografijom to sigurno ne zaslužuje. 

Autor: Milan

Smrt čoveka na Balkanu (2012)

Poster za film  „Smrt čoveka na Baklanu"

Žanr: komedija, drama
Režija: Miroslav Momčilović
Scenario: Miroslav Momčilović
Uloge: Emir Hadžihafizbegović, Radoslav Milenković...
Jezik: srpski
Trajanje: 120 min.
Nagrade: Karlovy Vary International Film Festival (2012)

Ugledni kompozitor izvršava samoubistvo ispred uključene web kamere svog računara. Uznemiren zbog buke, prvi komšija ulazi u njegov stan i zatiče jeziv prizor. Ubrzo dolaze i ostali susedi. Dok čekaju hitnu pomoć i policiju nižu se jedna za drugom tragikomične situacije prožete zanimljivim dijalozima koje karakterišu mentalitet ljudi na području Balkana. Kamera snima svaki njihov pokret.
Miroslav Momčilović važi za jednog od najoriginalnijih srpskih reditelja koji svojom inovativnošću osvežava skromnu kinematografiju na prostoru bivše Jugoslavije. Autor je četiri dugometražna filma za koje je napisao i scenario. 2006. godine snimio je svoj prvenac „Sedam i po", zatim „Čekaj me, ja sigurno neću doći" (2009), a krajem 2015. premijerno je prikazana „Smrdljiva bajka", kojim je Žarka Lauševića posle šesnaest godina vratio na veliko platno. Pisac je scenarija za kultni film "Kad porastem biću Kengur" (2004), kao i za „Ivkovu slavu" (2005), koji je napisao zajedno sa Zdravkom Šotrom. Filmovi su odlično prošli kod publike. Međutim, po mnogo čemu „Smrt čoveka na Balkanu" zavređuje posebnu pažnju.
Samoubistvo i dogadjaji koji slede zabeleženi su web kamerom u realnom vremenu. U takvim okolnostima, kada se radnja odvija u svega sat i dvadeset minuta, treba konstantno odžavati dinamiku, što se postiže kvalitetno napisanim scenarijem. Uprkos malicioznim komentarima koji su ga pratili, scenario je baš onakav kakav treba da bude. Bez spektakularnog zapleta, priče od koje zastaje dah, snažne poruke, ovaj film kroz jedan događaj predstavlja samo satirični prikaz društva u kome živimo. Dijalozi u potpunosti odgovaraju duhu balkansog čoveka i zaokružuju kvalitetno napisan scenario.
Kamera je fiksirana. Ne kreće se. Nema zumiranja, niti promene uglova. Ona ni na jedan način ne pomaže gledaocu da se uživi u filmsku priču već samo beleži dogadjaje koji se nižu ispred nje. Muzike, koja je uvek podrška u stvaranju atmosfere, takođe nema. Odgovornost preuzimaju glumci. Momčilović je poverenje ukazao bardovima srpskog i jugoslovenskog glumišta: Emiru Hadžihafizbegoviću, Radoslavu Milenkoviću, Mirjani Karanović, Aniti Mančić, Ljubomiru Bandoviću... S obzirom da se radi o ekipi umetnika sa višedecenijskim, pre svega pozorišnim iskustvom, njihova umeća se tokom filma nijednog trenutka ne dovode u pitanje. Maestralnom interpretacijom likova oni nose film. Odličnom glumom i uz minimalne izmene u scenariju i režiji „Smrt čoveka na Balkanu" bi mogao postati i pozorišna predstava.

„Smrt čoveka na Balkanu"

Snimljen je u jednom kadru.
Jedan od najznačajnijih dugometražnih filmova snimljenih na ovakav način je "Russian Ark" (2002), reditelja Aleksandra Sokurova. Snimljen je u sanktpeterburškom muzeju Ermitaž i brojao je oko dve hiljade statista. U organizacionom smislu je savršen. Valja napomenuti i španski film iz 2015. godine "Victoria", reditelja Sebastijana Šipera, koji je odlično prošao kod kritike, a na festivalima osvojio brojne nagrade. Oba filma snimljena su u jednom kadru bez montažnih rezova.
Prvi koji je došao na ideju da snimi film na ovakav način bio je Alfred Hičkok sa filmom "Rope", daleke 1948. Ipak, zbog dužine filmske trake to mu nije pošlo za rukom. Da bi nadomestio ograničenja, koja su se ticala tehničkih mogućnosti, služio se trikovima u montaži. Kadrove je uspeo da „produži" prelazeći kamerom preko jednobojnih površina i u tim trenucima je pravio rezove. U današnje vreme, digitalnim kamerama, snimiti film u jednom kadru nije više tehnički problem, ali organizacioni jeste.
Da li je Momčilović pribegao sličnom triku kao Hičkok? Po svemu sudeći jeste. Tokom sat i dvadeset minuta, koliko traje film, akteri desetak puta nakratko napuštaju prostoriju u kojoj se odvija radnja. U trenutku kad glumci napuste kadar dnevna soba ostaje prazna. Kamera je sve vreme fiksirana, u kadru se ništa ne kreće i stiče se utisak da je slika zamrznuta, kao da posmatramo fotografiju. To je odličan trenutak da se napravi rez, a veštom montažom ljudsko oko to ne može da primeti. Međutim, u brazilskoj verziji filma „Smrt čoveka na Balkanu", koji je snimljen 2014. godine pod nazivom "Sorria, Você Está Sendo Filmado" zbog loše montaže ovaj trik je i te kako uočljiv.
Iako, po svemu sudeći, nije snimljen u jednom kadru bez montažnih rezova, što ne umanjuje njegovu vrednost, „Smrt čoveka na Balkanu" je interesantan film u kojem se ističu, pre svega, odlična gluma i sjajna ideja.   

Autor: Milan