Mia madre (2015)

Poster za film "Mia Madre"

Žanr: drama
Režija: Nanni Moretti
Scenario: Nanni Moretti, Valia Santella, Gaia Manzini, Chiara Valerio, Francesco Piccolo
Uloge: Margherita Buy, Nanni Moretti, John Turturro
Jezik: italijanski, engleski
Trajanje: 106 min.
Nagrade: David di Donatello Awards 2015...

Margerita je rediteljka srednjih godina kojoj je majka na samrti. Često sentimentalna zbog uspomena koje ih vežu, opterećena je i problemima koji je prate na snimanju novog filma. Pored svih obaveza trudi se da i ćerki posveti dovoljno pažnje, a o nesporazumima u partnerskim odnosima gotovo da i ne razmišlja. Iako hrabro ulazi u koštac sa nedaćama pritisci su sve jači...

Tokom snimanja filma "We Have a Pope" (2011) Moretiju je preminula majka. Podstaknut tim događajem i osećanjima koja su ga pratila režirao je dramu "Mia madre".

Ako postoji reditelj koji kamerom može da zaviri u najskrivenije odaje ljudske duše onda je to sigurno Nani Moreti. Suštinu njegovih filmova su uvek činile emocije koje je iznosio na sebi svojstven način. S jedne strane, u ovom filmu to uspešno rade glumci - počev od Margerite Baj u ulozi Margerite i Džulije Lazarini koja tumači lik majke, preko Moretija u epizodnoj ulozi brata glavne junakinje, sve do Džona Tortura koji sjajno iznosi lik razmažene filmske zvezde. S druge strane, toplinu njegovim filmovima daju boje. Paletu nešto zatvorenijih tonova čine i različite nijanse crvene i zelene koje dominiraju i u višestruko nagrađivanom Moretijevom filmu "Soons room" iz 2001. godine.

"Mia Madre"

Međutim, ostaje pitanje da li je "Mia Madre" samo prikaz epizode u životu jedne žene ili je nešto više. Filmska priča podjednako prati Margeritu kao rediteljku i kao ćerku žene koja je na umoru, što dovodi u pitanje koherentnost između ideje, scenarija i završenog filma. Pored toga što se bavi odnosom između likova i njihovim osećanjima, Moreti posebnu pažnju poklanja tekovinama modernog kapitalizma, a nekoliko puta gledaoce usmerava i na razmišljanje o razlici između filma i realnosti. Međutim, u svemu ostaje nedorečen. Osim što je nazivom filma usmerena pažnja na gubitak roditelja, u scenariju i režiji praktično ne postoji fokus. 

"Mia madre" je film satkan od emocija i to je najveća njegova vrednost, ali mu nedostaju niti ili možda samo jedna scena koja bi sve ispričano u filmu povezala u jednu kompaktnu celinu.

Autor: Milan  

Jane Got a Gun (2016)

Poster za film "Jane Got a Gun"

Žanr: vestern, akcija, romansa, drama
Režija: Gavin O'Connor
Scenario: Joel Edgerton, Anthony Tambakis, Brian Duffield
Uloge: Natalie Portman, Joel Edgerton, Ewan McGregor
Muzika: Marcello De Francisci, Lisa Gerrard
Jezik: engleski
Trajanje: 98 min.
Budžet: 25.000.000 $

Džejn je prinuđena da zbog neraščišćenih računa svog muža sa Bišopovom bandom zaštiti porodicu. Pošto im je život u opasnosti ona odlučuje da pomoć zatraži od bivšeg verenika Dena, poznatog revolveraša.

Glumačka ekipa na čelu sa Natali Portman, koja blista u ulozi jake i hrabre Džejn, je odlična. Glavnu glumicu u stopu prate Džoel Edžerton koji tumači lik Dena, kao i Juan Makgregor koji se odlično snašao u ulozi negativca Bišopa. Ne zaostaje ni Noa Emerik ulogom supruga glavne junakinje, niti glumci koji zaslužuju sve pohvale za interpretacije ostalih članova bande.

Iako sadrži sve elemente vesterna, "Jane Got a Gun" se ne može nazvati tipičnim žanrovskim filmom. Dobro osmišljenim scenarijem reditelj Gevin O'Konor čestim flešbekovima uspešno balansira između potere i osvete s jedne strane i romanse s druge. Gledaocima čvrsto drži pažnju, a načinom režije uz neizostavnu muziku Marsela De Franciskia i Lise Džerard, u scenama često obmanjuje. Za kompletan doživljaj zaslužan je i Mandi Voker, čijom fantastičnom fotografijom obeleženom bojama Divljeg zapada film postaje jedna kompaktna celina.

"Jane Got a Gun"

Kvalitet i ne treba da čudi jer je reditelj sa mnogima iz ekipe već sarađivao snimajući "Warrior" 2011. godine. Međutim, "Jane Got a Gun" je loše prošao kod publike i kritike, a na blagajnama nije dosegao očekivanu zaradu. Jedina stvar koja u ovom filmu gledaocima može da zasmeta je, ni manje ni više nego priča. Svidelo se to nekom ili ne, ona je dobro ispričana, argumentovana i pretočena u dobro napisan scenario, pa negativni komentari o njenom sadržaju mogu biti isključivo stvar ličnog ukusa, a ne merilo kvaliteta. Naime, žanrovskom raznolikošću Gevin O'Konor zalazi i u okvire melodrame, koja na samom kraju uzima primat i ljubiteljima vesterna ostavlja gorak ukus. Sladunjav i jeftin kraj nije bila greška već namera koja se mnogima nije dopala i najverovatnije zbog toga film i nije postao hit kako su producenti očekivali.

Autor: Milan

   

Room in Rome (2010)

Poster za film "Room in Rome"

Originalni naziv: Habitacion en Roma
Žanr: drama, romansa
Režija: Julio Medem
Scenario: Julio Medem, Katherine Fugate (dijalog), Julio Rojas (En la cama, 2005)
Uloge: Elena Anaya, Natasha Yarovenko
Muzika: Jocelyn Pook
Jezik: španski, ruski, italijanski, engleski
Trajanje:109 min.
Nagrade: Turia Awards 2011...

Nakon upoznavanja u restoranu dve mlade žene odlaze u hotelsku sobu gde provode noć zajedno.

Film je režirao Hulio Medem, koji je inspiraciju za snimanje pronašao u čileanskom ostvarenju "En la cama" iz 2005. godine. Za razliku od ovog filma, gde su glavne uloge poverene muškarcu i ženi, Medem je izabrao protagonistkinje i shodno tome izmenio dijalog. 

Scenario je loš. Iako "Room in Rome" predstavlja prikaz jedne strasno provedene noći, sa akcenatom na stilizovanoj erotici, reditelj i scenaristi su morali više da se pozabave dijalogom. Razgovori koji vode dve žene su nezanimljivi, često besmisleni, i deluje kao da su silom napisani kako bi upotpunili scenario između scena seksa. O kvalitetu glume neumesno je govoriti, naročito zbog toga što se glumicama nije ni pružila mogućnost da, osim obnaženih tela, pokažu nešto više. Pojedine scene u filmu neretko čine da ispadaju smešne i patetične. Obe mogu mnogo više.

"Room in Rome"

Medjutim, "Habitacion en Roma" očarava svojom estetikom. Aleks Katalan, koristeći svetlost i senke, kamerom beleži svaki detalj prelepog enterijera u kojem se odvija radnja filma. 

Za fantastičnu muziku, koja se posebno izdvaja, zaslužna je Džoselin Puk. Autorka je više studijskih albuma, a o kvalitetu njenog rada govori i činjenica da se muzika koju je komponovala može čuti i u filmovima velikih svetskih reditelja poput Stenlija Kjubrika i Martina Skorsezea.

Istina je da muzika u kombinaciji sa kretanjem kamere ovom filmu daje umetničku notu, ali se od reditelja filma "Sex and Lucia" (2001) ipak očekivalo više.

Autor: Milan

Race (2016)

Poster za film "Race"

Žanr: drama, biografija
Režija: Stephen Hopkins
Scenario: Joe Shrapnel, Anna Waterhouse
Uloge: Stephan James, Jason Sudeikis, Jeremy Irons
Jezik: engleski, nemački
Trajanje: 134 min.

Biografski film o atletičaru Džesiju Ovensu, koji je na Olimpijskim igrama u Berlinu 1936. godine u četiri različite discipline osvojio isti broj zlatnih medalja. Priča počinje 1933. godine kada mladi Ovens dolazi na koledž gde ga ubrzo primećuje trener atletskog tima Leri Snajder. Pošto u Ovensu prepoznaje potencijal zahteva od njega da naporno trenira i svega se odrekne zarad sporta. Ostalo je istorija.

U vreme kada je četvorostruki olimpijski šampion bio na vrhuncu karijere dešavala su se velika društveno-politička previranja. Adolf Hitler je putem regularnih izbora došao na vlast, antisemitizam je dostizao svoj vrhunac, u Americi je segregacija bila sveprisutna, a tenzije između svetskih sila zbog politike nemačkog kancelara postaju sve jače. Iako je još 1931. godine za domaćina XI olimpiskih igara izabran Berlin, pre dolaska nacista na vlast, Američki olimpijski komitet (AOC) je razmišljao o učestvovanju na najvećoj svetskoj smotri sportista. Zahvaljujući odlično napisanom scenariju Džoa Šarpnela i Ane Voterhaus, koji su već sarađivali na filmu "Frankie & Alice" (2010) i režiji Stivena Hopkinsa (Under Suspicion, 2000), svi događaji su odlično uklopljeni u priču o Džesiju Ovensu čineći ovaj film i istorijskim.

Zarad zanimljivije i napetije priče nije neobično da se pojedini događaji izmisle i izmene, a činjenice sakriju, što neretko rezultira interesantnijim filmom. U verodostojnost događaja u filmu "Race" s razlogom se može sumnjati. Teško je tačno znati šta se događalo iza zatvorenih vrata na sastancima AOC-a, ali čini se da se i ovim filmom odgovornost prebacuje na samo jednog čoveka. Radi se o Ejveriju Brandidžu (Džeremi Ajrons), koji je zarad ličnih intresa uticao na članove AOC-a da glasaju za učestvovanje američkih sportista u Berlinu, i zbog istih zamenio dvojicu Jevreja iz tima u disciplini štafeta (4 x 100 metara). Amerika se na taj način ogradila, a po pitanju Brandidža, koji je kasnije bio i predsednik MOK-a, ostala suzdržana. Njegova krivica nikada nije dokazana. Poznato je da je Leni Rifenštal za vreme snimanja filmova bilo sve dozvoljeno, tj. da je na raspolaganju imala sva moguća sredstva. Međutim, prkošenje ministru i tvorcu moderne propagande dr Jozefu Gebelsu ostaje krajnje diskutabilno. Scene njihovih dijaloga tokom filma izgledaju krajnje neuverljivo.

"Race"

Mnogo je kontroverzi pratilo XI olimpijske igre tako da za neke „sumnjive" scene ne treba kriviti reditelja jer su one u američkoj istoriji već upisane kao takve. Čak je i Džesi Ovens svojevremeno govorio o mitovima koji su se vezivali za njegovo ime i sportski događaj u Berlinu. 

Džo Šarpnel i Ana Voterhaus gledaoce tokom filma lagano upoznaju sa karakterom glavnog junaka. Njegovo odupiranje pritiscima, odolevanje iskušenjima, odnos prema društvu i neizmerna ljubav prema ženi i sportu ukazuju o kakvom se čoveku radi. Stefan Džejms je odličan u ulozi mladog Ovensa, kao i Džeremi Ajrons koji igra Ejverija Brandidža. Tumačeći karakter Jozefa Gebelsa, Barnabi Metšurat je neubedljiv, a statisti koji predstavljaju naciste deluju komično. O treneru Leriju Snajderu se vrlo malo zna, tako da su se autori, kreirajući njegov lik, više služili maštom nego činjenicama.

Raskošna scenografija i odgovarajući kostimi, adekvatni za period tridesetih godina prošlog veka, scene na stadionu zabeležene kamerom Pitera Levija koji je sa rediteljem Hopkinsom već snimio nekoliko filmova, a sve praćeno muzikom Rejčel Portman, ljubiteljima filmova sa ovakvom tematikom će povećati ugođaj. Ne računajući odličan, ali na trenutke neuverljiv scenario po pitanju istinitosti događaja, i podelu uloga kod pojedinih likova, "Race" je zanimljiv film koji prikazuje sveopštu društveno-političku situaciju posmatranu kroz jedan događaj i svakako je vredan pažnje.

Autor: Milan

Stockholm (2013)

Poster za film "Stockholm"

Žanr: drama, romansa
Režija: Rodrigo Sorogoyen
Scenario: Rodrigo Sorogoyen, Isabel Pena
Uloge: Javier Pereira, Aura Garrido
Jezik: španski
Trajanje: 120 min.
Nagrade: Goya Awards 2014, Transilvania International Film Festival 2014...

Nakon noćnog izlaska, na putu do kuće, mladić pokušava da privuče pažnju devojke koju je upoznao na zabavi. Šetajući ulicama grada oni lagano započinju konverzaciju koja će se nastaviti do duboko u noć...

Reditelju Rodrigu Sorogojenu "Stockholm" je debitantski samostalni film, za koji je scenario napisao zajedno sa Izabelom Penjom. Iako Sorogojen ima iza sebe film "8 Dates", koji je 2008. godine režirao sa Perisom Romanom, a Penja uspeh kao koscenarista u kratkometražnom filmu "Martina and the Moon" (2008), oboje su su publici poznati kao autori španskih serija. Kako se "Stockholm" nalazio u takmičarskom programu značajnih svetskih festivala i osvojio brojne nagrade, njihova saradnja se ispostavila kao pun pogodak.

Iako ga čine pet usko povezanih celina, film se može podeliti na dva dela. Prvi deo, nalik romantičnim komedijama, prožet je zanimljivim i duhovitim dijalogom, kao i simpatičnim scenama udvaranja koje dolikuje godinama glavnih aktera. Elementi psihološke drame su i te kako prisutni, ali se još uvek nalaze u pozadini. U drugom delu dolazi do žanrovskog preokreta: borbe ega, želje za dominacijom, manipulativnih igrica, suprotstavljanja iz inata, a sve nauštrb zrelog razgovora. 

"Stockholm"

O dobrom odabiru, naročito glavne glumice, svedoči i činjenica da je osim svojim talentom, kojim je sjajno iznela lik povredjene, sujetne i nestabilne devojke, koju je prošlost učinila nesigurnom, ubedila i svojom pojavom - žene izrazito nežnih crta lica. Za razliku od nje, glavni muški lik je pun samopouzdanja, egocentričan i misteriozan. Kadriranjem u srednjem i srednje krupnom planu, kamerom Alehandra de Pabla, do izražaja dolazi neverbalna komunikacija, što gledaoce još više približava emotivnom stanju glavnih likova. Odlično napisane karaktere tumače Havier Perera (On), poznat po filmu "Your Life in 65" (2006), i Aura Garido (Ona), koja je godinu dana ranije imala zapaženu ulogu u filmu "The Body".

Tokom filma dominiraju kontrasti. Počev od osvetljenja i doba dana tokom kojih se odvija radnja, preko crno-belog nameštaja i garderobe glavnih likova, (naizgled) zamenjenih uloga i, na kraju krajeva, suštinske razlike između muškaraca i žena. Teško je utvrditi nameru reditelja, ali i muzikom iz uvertire za Rosinijevu operu „Svraka kradljivica", Sorogojen nagoveštava promenu atmosfere na sredini filma. Deo kompozicije počinje laganim tonovima fagota, oboe i pikolo flaute, dok im se postepeno pridružuju ostali duvački, ali i gudački instrumenti. Tempo se polako ubrzava, a svoje mesto zauzimaju i udaraljke. Nastaje pravi orkestar različitih, ali intenzivnih i snažnih emocija, baš kao na filmu.

„Stokholm" spada u red filmova na koje se nije obratila posebna pažnja, a koji odličnom režijom, scenarijem, glumom, muzikom, kao i sjajnom fotografijom to sigurno ne zaslužuje. 

Autor: Milan

Smrt čoveka na Balkanu (2012)

Poster za film  „Smrt čoveka na Baklanu"

Žanr: komedija, drama
Režija: Miroslav Momčilović
Scenario: Miroslav Momčilović
Uloge: Emir Hadžihafizbegović, Radoslav Milenković...
Jezik: srpski
Trajanje: 120 min.
Nagrade: Karlovy Vary International Film Festival (2012)

Ugledni kompozitor izvršava samoubistvo ispred uključene web kamere svog računara. Uznemiren zbog buke, prvi komšija ulazi u njegov stan i zatiče jeziv prizor. Ubrzo dolaze i ostali susedi. Dok čekaju hitnu pomoć i policiju nižu se jedna za drugom tragikomične situacije prožete zanimljivim dijalozima koje karakterišu mentalitet ljudi na području Balkana. Kamera snima svaki njihov pokret.
Miroslav Momčilović važi za jednog od najoriginalnijih srpskih reditelja koji svojom inovativnošću osvežava skromnu kinematografiju na prostoru bivše Jugoslavije. Autor je četiri dugometražna filma za koje je napisao i scenario. 2006. godine snimio je svoj prvenac „Sedam i po", zatim „Čekaj me, ja sigurno neću doći" (2009), a krajem 2015. premijerno je prikazana „Smrdljiva bajka", kojim je Žarka Lauševića posle šesnaest godina vratio na veliko platno. Pisac je scenarija za kultni film "Kad porastem biću Kengur" (2004), kao i za „Ivkovu slavu" (2005), koji je napisao zajedno sa Zdravkom Šotrom. Filmovi su odlično prošli kod publike. Međutim, po mnogo čemu „Smrt čoveka na Balkanu" zavređuje posebnu pažnju.
Samoubistvo i dogadjaji koji slede zabeleženi su web kamerom u realnom vremenu. U takvim okolnostima, kada se radnja odvija u svega sat i dvadeset minuta, treba konstantno odžavati dinamiku, što se postiže kvalitetno napisanim scenarijem. Uprkos malicioznim komentarima koji su ga pratili, scenario je baš onakav kakav treba da bude. Bez spektakularnog zapleta, priče od koje zastaje dah, snažne poruke, ovaj film kroz jedan događaj predstavlja samo satirični prikaz društva u kome živimo. Dijalozi u potpunosti odgovaraju duhu balkansog čoveka i zaokružuju kvalitetno napisan scenario.
Kamera je fiksirana. Ne kreće se. Nema zumiranja, niti promene uglova. Ona ni na jedan način ne pomaže gledaocu da se uživi u filmsku priču već samo beleži dogadjaje koji se nižu ispred nje. Muzike, koja je uvek podrška u stvaranju atmosfere, takođe nema. Odgovornost preuzimaju glumci. Momčilović je poverenje ukazao bardovima srpskog i jugoslovenskog glumišta: Emiru Hadžihafizbegoviću, Radoslavu Milenkoviću, Mirjani Karanović, Aniti Mančić, Ljubomiru Bandoviću... S obzirom da se radi o ekipi umetnika sa višedecenijskim, pre svega pozorišnim iskustvom, njihova umeća se tokom filma nijednog trenutka ne dovode u pitanje. Maestralnom interpretacijom likova oni nose film. Odličnom glumom i uz minimalne izmene u scenariju i režiji „Smrt čoveka na Balkanu" bi mogao postati i pozorišna predstava.

„Smrt čoveka na Balkanu"

Snimljen je u jednom kadru.
Jedan od najznačajnijih dugometražnih filmova snimljenih na ovakav način je "Russian Ark" (2002), reditelja Aleksandra Sokurova. Snimljen je u sanktpeterburškom muzeju Ermitaž i brojao je oko dve hiljade statista. U organizacionom smislu je savršen. Valja napomenuti i španski film iz 2015. godine "Victoria", reditelja Sebastijana Šipera, koji je odlično prošao kod kritike, a na festivalima osvojio brojne nagrade. Oba filma snimljena su u jednom kadru bez montažnih rezova.
Prvi koji je došao na ideju da snimi film na ovakav način bio je Alfred Hičkok sa filmom "Rope", daleke 1948. Ipak, zbog dužine filmske trake to mu nije pošlo za rukom. Da bi nadomestio ograničenja, koja su se ticala tehničkih mogućnosti, služio se trikovima u montaži. Kadrove je uspeo da „produži" prelazeći kamerom preko jednobojnih površina i u tim trenucima je pravio rezove. U današnje vreme, digitalnim kamerama, snimiti film u jednom kadru nije više tehnički problem, ali organizacioni jeste.
Da li je Momčilović pribegao sličnom triku kao Hičkok? Po svemu sudeći jeste. Tokom sat i dvadeset minuta, koliko traje film, akteri desetak puta nakratko napuštaju prostoriju u kojoj se odvija radnja. U trenutku kad glumci napuste kadar dnevna soba ostaje prazna. Kamera je sve vreme fiksirana, u kadru se ništa ne kreće i stiče se utisak da je slika zamrznuta, kao da posmatramo fotografiju. To je odličan trenutak da se napravi rez, a veštom montažom ljudsko oko to ne može da primeti. Međutim, u brazilskoj verziji filma „Smrt čoveka na Balkanu", koji je snimljen 2014. godine pod nazivom "Sorria, Você Está Sendo Filmado" zbog loše montaže ovaj trik je i te kako uočljiv.
Iako, po svemu sudeći, nije snimljen u jednom kadru bez montažnih rezova, što ne umanjuje njegovu vrednost, „Smrt čoveka na Balkanu" je interesantan film u kojem se ističu, pre svega, odlična gluma i sjajna ideja.   

Autor: Milan

Trilogija „O veličanom samoubistvu” Džona Majkla Mekdone

"The Glorified Suicide Trilogy", kroz priče o tri različita karaktera, koje igra sjajni Brendan Glison, govori o društvu i ljudima i istražuje temu mučeničke smrti, odnosno žrtvovanja. Mlađi brat pisca, scenariste i reditelja Martina Mekdone (U Brižu, 2008, Sedam psihopata, 2012), Džon Majkl Mekdona je, tragajući za optimizmom i verom u čovečanstvo, svoju trilogiju započeo filmom „Čuvar zakona” (The Guard, 2011) prikazujući neodgovornog i neefikasnog policajca Gerija Bojla pred kojim je, iako on to ne zna, težak zadatak, a koji instruira svedoke saobraćajne nesreće i prevrće džepove žrtava ne bi li našao drogu koju prisvaja i govori što mu je na umu bez ideje da nekog povredi, ali apsolutno ne razmišljajući kakvu reakciju može da izazove. Nastavak „Golgota” (Calvary, 2014) je priča o svešteniku koji pokušava da prihvati i razume svoje parohijane - predstavnike, verovatno, najlošijih pripadnika čovečanstva od kojih mu je jedan, tokom ispovesti, zapretio smrću. I prvi i drugi deo imaju za junake ljude koji hrabro koračaju u susret svojoj sudbini. Poslednji deo, za koji reditelj kaže da bi trebalo da bude gotov 2015. godine i da je „spoj, mešavina filmova The Guard and Calvary” i „završni udarac zadat društvu”, pod nazivom „Sakati će ući prvi” (The Lame Shall Enter First), jeste ispovest paraplegičara mizantropa.

"The Guard" (2011)

„Čuvar zakona” je snimljen u Golveju (Irska), odakle je otac reditelja, „Golgota” u Slajgu (Irska) - čiju je fascinantnu prirodu ovekovečio Leri Smit (Bronson, The Guard, Only God Forgives) - odakle mu je majka, a „Sakati će ući prvi” se snima u Londonu odakle je sam reditelj, što su autobiografski detalji u trilogiji, kako kaže pisac i reditelj Džon Majkl Mekdona.
Tokom snimanja filma "The Guard", Glison i Mekdona su razgovarali o tome koliko je užasno što odeća, odnosno uniforma odaje profesiju koju je većina sklona da osudi i kako se nositi sa tim i tako se rodila ideja o nastavku. Za Mekdonu je početna tačka za snimanje „Golgote” bilo stvaranje i oblikovanje lika istinski dobrog, plemenitog čoveka, a tek zatim osmišljavanje zanimljivog zapleta. Tako je rešio da dobrog sveštenika okruži najgorim mogućim karakterima sa kojima će morati da se nosi, na šta zapravo i upućuje naslov filma čije je figurativno značenje (pored religijskog, koje se odnosi na put Isusa Hrista do Golgote gde će biti raspet) duge i velike muke, ispaštanje, trpljenje. Na taj način, on je postavio antitezu irskim i britanskim filmovima, za koje smatra da nemaju širinu jer se bave isključivo prikazivanjem onoga što je loše u ljudskoj prirodi.

"Calvary" (2014)

"The Guard" i "Calvary" su doživeli svetski uspeh: za „Čuvara zakona” Mekdona je nagrađen na Berlinskom internacionalnom filmskom festivalu 2011. godine (Best, Debut Film - Honorable Mention), na Festivalu britanskog filma u Dinaru 2011. godine (Audience Award, Coup de Coeur, Kodak Award for Best Cinematography - Larry Smith), na Sarajevskom filmskom festivalu 2011. godine (Audience Award for Best Feature Film) i dobio je „Piter Selers” nagradu za komediju (Evening Standard British Film Awards, 2012), a na Irskim filmskim i televizijskim nagradama 2012. film je nagrađen za najbolji scenario i najbolju žensku sporednu ulogu (Fionnula Flanagan). Brendan Glison je osvojio nagradu kao najbolji glumac (Valladolid International Film Festival, 2011), a Don Čedl za izvanrednu sporednu ulogu (Black Reel Awards, 2012).

„Golgota”, koja se daje i u pozorištu, mu je donela Prize of the Ecumenical Jury (Berlin International Film Festival, 2014), Mekdona je dobio nagradu kao najbolji reditelj, a Brendan Glison za glavnu ulogu, film je proglašen za najbolji, kao i scenario (IFTA Award, Irish Film and Television Awards, 2014), i Mekdona je nagrađen kao reditelj na Transilvanijskom internacionalnom filmskom festivalu (FIPRESCI Prize, 2014). 

Dakle, nakon narednika Bojla koji ne ume da se uklopi i oca Džejmsa koji pokušava da pomogne čovečanstvu, poslednji deo Trilogije će biti priča o čoveku koji prezire druge, ali koji takođe pokušava da se izbori sa suprotstavljenim silama jačim od sebe i to, kako sugeriše Mekdona, treba da bude zaključak.

Autor: Ljubiteljka Filmova

Enemy (2013)

Poster za film "Enemy"

Originalni naziv: Enemy
Žanr: drama, misterija, triler

Režija: Denis Villeneuve 

Scenario: Javier Gullón,  José Saramago (knjiga) 

Uloge: Jake Gyllenhaal, Mélanie Laurent, Isabella Rossellini  
Muzika: Danny Bensi, Saunder Jurriaans           

Jezik: engleski 

Trajanje: 90 min. 

Nagrade: Genie Awards 2014

Zasnovan na romanu „Dvojnik” Žozea Saramaga (16. 11. 1922 - 18. 6. 2010, dobitnik Nobelove nagrade za književnost 1998. godine), "Enemy" podseća na redosled koji nalaže da se prvo čita knjiga, a tek onda da se gleda ostvarenje nastalo na osnovu nje.
Tokom neobaveznog razgovora, Adamu, profesoru istorije, kolega preporučuje film. Adam prihvata predlog i u jednoj sceni, na sopstveno iznenadjenje, primećuje glumca koji neverovatno liči na njega. Ubrzo shvativši da ima dvojnika, inače konfuzan, Adam postaje paranoičan…
Odličnom režijom, fantastičnom kamerom i dobrom muzikom, stvorena je atmosfera u kojoj svaki kadar odiše napetošću sličnoj onoj koju su kreirali majstori režije Dejvid Linč i Dejvid Finčer. Međutim, gledaocu je ostavljen preširok prostor za razmišljanje. Denis Vilnev ("Incendies", 2010) pripoveda na način koji nikoga ne ostavlja ravnodušnim, ali ovog puta ne okončava svoju priču jasno objasnivši o čemu je zapravo govorio. Ali upravo zbog toga, ovaj film nagoni na istraživanje, analiziranje i diskurs.

Autor: Milan

The Zero Theorem (2013)

Poster za film "The Zero Theorem"

Originalni naziv: The Zero Theorem 

Žanr: fantazija, fantastika, drama

Režija: Terry Gilliam 

Scenario: Pat Rushin 

Uloge: Christoph Waltz, Mélanie Thierry, Tilda Swinton, Matt Damon...           

Muzika: George Fenton           

Jezik: engleski 

Trajanje: 107 min. 

Nagrade: Venice Film Festival 2013

„Nulta teorema” je priča o introvertnom matematičkom geniju koji pokušava da odgovori na večito pitanje o smislu postojanja.

Ostavši dosledan svom stilu, na opšte oduševljenje publike, Teri Gilijam je snimio još jedan film o besmislu vremena koje dolazi. I pored grotesknih likova, neobičnih kostima, raskošne retro scenografije i ozbiljne teme ispričane na komičan način - što umetničko stvaralaštvo ovog filmskog maga čini autentičnim, „Nulta teorema” je ispod kvaliteta njegovih ranijih radova, filmskih klasika poput “Twelve Monkeys”, “Brasil”, “Monty Python and the Holy Grail”, “The Meaning of Life”.
Iako se dešava u bliskoj budućnosti, tema ovog filma je i tema današnjice, zbog čega su i vanvremenska metafizička pitanja postavljena u futurističkom društvu očigledno stvar izbora reditelja, a ne nužnosti - "The Zero Theorem" je trebalo da ukaže na probleme koje će imati buduće generacije, a oni su već sada prisutni.

"The Zero Theorem"

Iako ga karakteriše bogat, ali ne i sadržajan scenario, pun neinventivne simbolike i detalja, film bi mogao da se svede na početak, sredinu i kraj a da mu ništa ne nedostaje.
Scenografija je fantastična. Jarkim bojama usklađenim sa opštim raspoloženjem stvorena je snažna simbolička predstava, koja ističe stanje u kom se duštvo nalazi. Kostimi Karla Podžolija u potpunosti se uklapaju u atmosferu filma.
Od glumačke ekipe briljira dvostruki oskarovac Kristof Valc, zapaženu rolu ima i Melani Tijeri, a Met Dejmon i Tilda Svinton su, gotovo neprimećeni, samo prošetali kroz neke kadrove.
Ostaje nada da je “The Zero Theorem” usputna stanica filmskog genija do njegovog dugo najavljivanog “The Man Who Killed Don Quixote”.

Autor: Milan

The Death of Mr. Lazarescu (2005)

Poster za film "The Death of Mr. Lazarescu"

Originalni naziv: Moartea domnului Lazarescu 

Žanr: drama

Režija: Cristi Puiu 

Scenario: Cristi Puiu, Razvan Radulescu 

Uloge: Ion Fiscuteanu, Luminita Gheorghiu...              

Muzika: Andreea Paduraru           

Jezik: rumunski 

Trajanje: 150 min.

Nagrade: Chicago International Film Festival 2005, Copenhagen International Fstival 2005, Cannes Film Festival 2005, Bratislava International Film Festival 2005...

Razvoj rumunske kinematografije zaustavljen je nakon pada diktature Nikolaja Čaušeskua. Medjutim, upravo u vremenima političkih prevrata i tranzicionih kriza, javljaju se imena i grupe koje kroz umetnost izražavaju kritiku postojećeg sistema. Zahvaljujući novom talasu, nakon decenije stagnacije, rumunsko filmsko stvaralaštvo doživljava preporod. Jedno za drugim, niču rediteljska imena poput Radu Munteana, Kristijana Munđua, Kristijana Nemeskua. Među njima je i Kristi Puju, autor jednog od najznačajnijih ostvarenja pripadnika rumunskog novog talasa - filma "Smrt gospodina Lazareskua".
Naime, sredovečni inženjer Lazaresku Dante Remus, osobenjak, udovac koji živi sam sa dve mačke, u toku večeri poziva Hitnu pomoć zbog zdravstvenih problema. On se obraća i komšijama, ali ga oni ne shvataju ozbiljno. Međutim, kako vreme prolazi, uviđaju da su pogrešili...
Ovom socijalnom hiperrealističkom dramom, u kojoj je prikazano funkcionisanje zdravstvenog sistema, reditelj govori o direktnim posledicama tranzicije na društvo u celini - o krizi poretka, koja se ogleda u administrativnom haosu i komplikovanoj proceduri, etičkoj nedoslednosti i nepotizmu nauštrb profesionalizma, a posebno u dehumanizovanim međuljudskim odnosima. Nizom naizgled komičnih situacija prožetih snažnom dozom cinizma i ironije, scenarista je naglasio ozbiljnost stanja u kom je društvo. "Smrt gospodina Lazareskua" jeste kritika na posredan način - kroz predstavljanje jednog događaja i postupaka onih koji su u njemu učestvovali.

"The Death of Mr. Lazarescu"

Počev od scenarija koji opisuje jedan realan događaj, uključujući duže kadrove snimljene kamerom iz ruke, u ovom filmu je većina onoga po čemu je rumunski filmski talas prepoznatljiv. Za to su zaslužni reditelj Kristi Puju (dobitnik Zlatnog medveda za kratki film “Cigarettes and Coffee”, 2004) i scenarista Razvan Radulesku, poznat po ostvarenjima koja su obeležila rumunski film novog milenijuma ("4 luni, 3 saptamâni si 2 zile"”, 2007; "Boogie", 2008; "Marti, dupa craciun", 2010; "Pozitia copilului", 2013).
Od glumačke ekipe, u kojoj je većina ovenčana nagradama na prestižnim festivalima, izdvaja se, nažalost pokojni, briljantni Ion Fiscuteanu, višestruko nagrađivan za interpretaciju gospodina Lazareskua. Tu je i odlična Luminita Gheorghiu, čuvena po ulozi Kornelije u filmu “Pozicija deteta”, kao i Mimi Branescu, nagrađivan za filmove "Boogie" i “Marti , dupa craciun”.
Film "Moartea domnului Lazarescu" je važan i kao prikaz posledica tranzicije u društvima istočne Evrope s kraja dvadesetog i s početka dvadeset prvog veka.

Autor: Milan

Locke (2013)

Poster za film "Locke"

Originalni naziv: Locke 

Žanr: drama

Režija: Steven Knight 

Scenario: Steven Knight 

Uloge: Tom Hardy              

Muzika: Dickon Hinchliffe           

Jezik: engleski 

Trajanje: 85 min. 

Nagrade: British Independent Film Awards 2013

Dok vozi kroz noć, uspešni građevinski inženjer i porodičan čovek Ajvan Lok, sve vreme na vezi sa ostatkom sveta preko telefona, nakon preuranjenog ali očekivanog poziva nastoji da održi brak, završi ugovoren posao i ne ponovi grešku svog oca...
Film je karakterističan po tome što se radnja odvija na jednom mestu - u automobilu, na putu glavnog junaka od Birmingema do Londona, kao i po tome što je Tom Hardi glavni i jedini glumac. U poslednje vreme to nije redak slučaj: "All is Lost" (2013) sa Robetom Redfordom i "Buried" (2010) sa Rajanom Rejnoldsom u glavnim ulogama takođe su primeri "žanra" jedan glumac - jedno mesto.

"Locke"

Pre svega, u filmu "Locke" ističe se izvedba Toma Hardija. Zahvaljujući i više nego ubedljivoj glumi, Hardi postepeno otkriva ko je Ajvan Lok - glavni lik kojeg igra, sa kojim gledalac apsolutno saoseća. Medjutim, Hardi nije jedini zaslužan za nesporni kvalitet ovog filma. U ograničenim uslovima - kada se radnja odvija na jednom mestu, pored glume, scenario je od suštinske važnosti. Stiven Najt, koji je napisao scenario i režirao ovaj film, pripoveda lagano, razvijajući priču u sve zanimljiviju i napetiju, čemu doprinose dobro osmišljeni monolozi i dijalozi, koje interpretiraju i Olivija Kolman ("Tyrannosaur", 2011), Rut Vilson ("Lonley Ranger", 2013), Endrju Skot ("Saving Private Ryan", 1998), čiji glasovi se čuju tokom filma.
Kadrovima iz različitih uglova kamera je iskorišćena na najbolji mogući način. Montaža je, uz nenametljivu muziku i tamne tonove boja ritmično "narušavane" periodičnim žutim uličnim osvetljenjem, omogućila dinamiku kakva se u ovakvim okolnostima retko sreće.
Sjajni scenario i režija i zadivljujuća gluma Toma Hardija čine da ovaj film zaokuplja pažnju i da se gleda u jednom dahu. 

Autor: Milan

Maleficent (2014)

Poster za film "Maleficent"

Originalni naziv: Maleficent 

Žanr: avantura, fantazija

Režija: Robert Stromberg  

Scenario:  Linda Woolverton, Charles Perrault (bajka "Uspavana lepotica")...

Uloge: Angelina Jolie, Lesley Manville, Imelda Staunton, Juno Temple...            

Muzika: James Newton Howard           

Jezik: engleski 

Trajanje: 97 min.

Budžet: 180.000.000 $ 

Nagrade: Golden Trailer Awards 2014

Inspiracija za ovaj film je “Uspavana lepotica” Šarla Peroa, odnosno bajka o Trnovoj Ružici braće Grim, kao i filmovi i crtaći o Trnovoj Ružici. U ovoj, dopunjenoj i izmenjenoj verziji, glavni lik je vila Grdana, odnosno Maleficent, koju tumači Anđelina Džoli.
Po legendarnim motivima, Linda Vulverton je napisala scenario za bajku koja nije namenjena samo deci. Suština filma je u izmenjenom karakteru glavnog lika i objašnjenju zašto je Grdana postala zla, čime je na najlepši mogući način poslata poruka da je odgovor na ljubav upravo ljubav, kao i da naneta bol izaziva mržnju.

"Maleficent"

Za odličnu naraciju zaslužna je Dženet Mektir, publici poznata po filmovima “Albert Nobbs” (2011) i “The Woman in Black” (2012).
S obzirom da je film režirao majstor vizuelnih efekata Robert Stronberg, dobitnik dva “Oskara”, ne čudi vizuelna lepota filma i uspeh njegovog rediteljskog prvenca. Specijalni efekti su savršeni, naročito tokom epske bitke izmedju dva Kraljevstva.
Andjelina Džoli u ulozi vile veoma uspešno predstavlja dva potpuno različita karaktera. U ulogama dobrih vila izdvajaju se Imelda Stonton (“Vera Drake”, 2004), kao i Lesli Melvil, miljenica reditelja Majka Lija (“Secrets and Lies”, 1996).
Ovaj film je potvrda da je menjanje bajki uz koje su odrasle mnoge generacije moguće.

Autor: Milan

The Artist and the Model (2012)

Poster za film "The Artist and the Model"

Originalni naziv: El artista y la modelo 

Žanr: drama

Režija: Fernando Trueba 

Scenario: Fernando Trueba, Jean-Claude Carrière 

Uloge: Jean Rochefort, Aida Folch, Claudia Cardinale           
Jezik: francuski 

Trajanje: 105 min. 

Nagrade: San Sebastián International Film Festival 2012

Za vreme Drugog svetskog rata, na glavnom trgu u jednom francuskom selu, Lea, supruga poznatog vajara Marka Krosa, primećuje lepu i mladu Merse, izbeglicu, koja je u Francusku prebegla nakon Španskog gradjanskog rata. Ona u njoj prepoznaje savršeni model za svog muža. Ubrzo dovodi Merse u njihovu kuću i u dogovoru sa mužem nudi joj da za hranu, garderobu, novac i smeštaj pozira umetniku…
U priči o lepoti koja je svuda oko nas - u prirodi, a pogotovo u ženskom telu, ali pre svega u oku posmatrača, glavna dva lika su generacijski udaljeni i potiču iz različitog društvenog okruženja - Merse je neobrazovana i neotesana, a Mark je rafiniran, osobenjak okrenut prirodi i umetnosti. Ipak, među njima se, dok Merse pozira a Mark skicira, slika i modeluje, veoma polako razvijaju bliskost i međusobno poverenje i poštovanje. Izuzetno je dirljiva scena, a verovatno i najlepši dijalog u filmu, kada joj, naišavši na jednu skicu Rembranta koju joj analizira, tumači umetnost i uči je da posmatra svet oko sebe, dok ona upija svaku njegovu reč i trudi se da mu bude dostojna sagovornica. Na samom kraju Mark priča Merse o Tvorcu i dokazima da On postoji, i o potrebi za, prema njegovim rečima, „konsultovanjem sa prirodom", govoreći joj zapravo o odnosu umetnika prema modelu. Iako gledaocima to nije izričito stavljeno do znanja - zbog toga što se ovaj film ne bavi relacijama ostalih aktera - i odnos supružnika je ovde poseban: oni se retko susreću, ali kroz način na koji komuniciraju može da se oseti beskrajno poverenje koje među njima vlada, kao i da se neobično vole i poštuju. Lea, koja je nekada bila Markov model i čijim je telom bio oduševljen, želi da ga usreći pokušavajući da razbudi usnulog, umornog umetnika u njemu i tako doprinese i zajedničkoj sreći. Upravo zbog toga mu je i dovela Merse.

"The Artist and the Model"

Zahvaljujući kameri Daniela Vilara, u filmu “The Artist and The Model”, snimljenom u crno-beloj tehnici, ono što se najviše izdvaja jeste odlična fotografija, kojoj nijanse svetlosti i senke daju umetničku notu. Kadrovi su fantastični, počev od detalja Merseinog tela, pa sve do totala - prikaza sela u kojem vajar živi.
U ulozi vajara Marka Krosa je odlični Jean Rochefort (“The Hairdresser's Husband”, 1990), a njegovu suprugu igra i dalje lepa Claudia Cardinale (“Once Upon a Time in the West”, 1968). Aida Folch, kao model Merse, jedino nudi golo telo, koje je, bez sumnje, veoma lepo prikazano.
O tome da li je nešto privlačno i vredno pažnje svakako odlučuje onaj koji posmatra. Tako je i sa „Umetnikom i modelom”: od onih koji ga budu gledali zavisi da li će im se svideti ono što prikazuje ovaj film Fernanda Truebe (“Belle Epoque”, 1992), koji je posvetio svom bratu vajaru Maksimu Truebi i prijatelju Pjeru Gameu, inženjeru zvuka.

Autor: Ljubiteljka Filmova

Tangerines (2013)

Poster za film "Tangerines"

Originalni naziv: Mandariinid 

Žanr: drama, ratni

Režija:  Zaza Urushadze 

Scenario:  Zaza Urushadze         

Uloge: Elmo Nüganen, Lembit Ulfsak              

Muzika: Niaz Diasamidze           

Jezik: ruski, estonski 

Trajanje: 87 min. 

Nagrade: Jerusalem Film Festival 2014, Warsaw International Film Festival 2013...

“Estonska sela u Abhaziji osnovana su u drugoj polovini XIX veka. Gruzijsko-abhaski rat 1992. godine iz korena je promenio živote miroljubivih Estonaca. Većina njih je odlučila da se vrati u matičnu zemlju. U opustelim selima ostao je tek poneki stanovnik.”
Estonci Ivo i Margus ne žele da napuste ognjišta...
Iz zanimljive priče - kroz dijaloge prožete humorom, kojom je predstavljen odnos sukobljenih strana, jasno se čita antiratna poruka.
Lagano kretanje kamere prati očaravajuća muzika Niaza Diasamidze.

Autor: Milan

Jîn (2013)

Poster za film "Jîn"

Originalni naziv: Jîn

Žanr: drama, ratni

Režija: Reha Erdem 

Scenario: Reha Erdem

Uloge: Deniz Hasgüler             

Muzika: Hildur Guðnadóttir 

Jezik: turski

Trajanje: 122 min.

Nagrade: SIYAD Turkish Film Critics Association Award 2014

Tokom rata, sedamnaestogodišnja Jin luta planinama Turske pokušavajući na razne načine da se prehrani i preživi.

Vanvremenska i vanprostorna priča koja govori o volji za životom, o vezi izmedju čoveka i prirode, o snažnoj sprezi medju ljudima, a najviše o lepoti življenja.
Izrazito sporog tempa, skoro bez dijaloga, sa sjajnom muzikom u pozadini, ovaj film kao da je montaža niza fenomenalnih fotografija. Nametljivim kontrastima izmedju očaravajućih pejzaža planinskih predela i ratne atmosfere, reditelj šalje snažnu poruku.
“Jin” će obradovati gledaoce istančanog ukusa i ljubitelje art filma.

Autor: Milan

Noah (2014)

Poster za film "Noah"

Originalni naziv: Noah

Žanr: drama, akcija, fantazija

Režija: Darren Aronofsky  

Scenario: Darren Aronofsky, Ari Handel

Uloge: Russell Crowe, Jennifer Connelly, Anthony Hopkins, Emma Watson             

Muzika: Clint Mansell

Jezik: engleski 

Trajanje: 138 min.

Budžet: 125.000.000 $

Podstaknut mitom o Nojevoj barci, Deren Eronofski snimio je fantaziju o Velikom potopu. To je svojevrstan kompromis između epskog spektakla i fantastike u prvoj polovini filma, i predanja iz Biblije i usiljene porodične melodrame u drugoj. Završnica deluje kao "zalepljena" za film i nedorečena je.

Specijalni efekti su veoma dobri.
Ono što je neobično i novo jeste da je, osim u nekoliko kadrova, reditelj stilski neprepoznatljiv.
U glavnoj ulozi je sjajni Rasel Krou u čijoj senci su ostali glumci.
"Noje", nažalost, nije ispunio očekivanja.
Preporuka: “The Bible: In the Beginning...” (1966) Džona Hjustona, segment “Noje”.

Autor: Milan