Mia madre (2015)

Poster za film "Mia Madre"

Žanr: drama
Režija: Nanni Moretti
Scenario: Nanni Moretti, Valia Santella, Gaia Manzini, Chiara Valerio, Francesco Piccolo
Uloge: Margherita Buy, Nanni Moretti, John Turturro
Jezik: italijanski, engleski
Trajanje: 106 min.
Nagrade: David di Donatello Awards 2015...

Margerita je rediteljka srednjih godina kojoj je majka na samrti. Često sentimentalna zbog uspomena koje ih vežu, opterećena je i problemima koji je prate na snimanju novog filma. Pored svih obaveza trudi se da i ćerki posveti dovoljno pažnje, a o nesporazumima u partnerskim odnosima gotovo da i ne razmišlja. Iako hrabro ulazi u koštac sa nedaćama pritisci su sve jači...

Tokom snimanja filma "We Have a Pope" (2011) Moretiju je preminula majka. Podstaknut tim događajem i osećanjima koja su ga pratila režirao je dramu "Mia madre".

Ako postoji reditelj koji kamerom može da zaviri u najskrivenije odaje ljudske duše onda je to sigurno Nani Moreti. Suštinu njegovih filmova su uvek činile emocije koje je iznosio na sebi svojstven način. S jedne strane, u ovom filmu to uspešno rade glumci - počev od Margerite Baj u ulozi Margerite i Džulije Lazarini koja tumači lik majke, preko Moretija u epizodnoj ulozi brata glavne junakinje, sve do Džona Tortura koji sjajno iznosi lik razmažene filmske zvezde. S druge strane, toplinu njegovim filmovima daju boje. Paletu nešto zatvorenijih tonova čine i različite nijanse crvene i zelene koje dominiraju i u višestruko nagrađivanom Moretijevom filmu "Soons room" iz 2001. godine.

"Mia Madre"

Međutim, ostaje pitanje da li je "Mia Madre" samo prikaz epizode u životu jedne žene ili je nešto više. Filmska priča podjednako prati Margeritu kao rediteljku i kao ćerku žene koja je na umoru, što dovodi u pitanje koherentnost između ideje, scenarija i završenog filma. Pored toga što se bavi odnosom između likova i njihovim osećanjima, Moreti posebnu pažnju poklanja tekovinama modernog kapitalizma, a nekoliko puta gledaoce usmerava i na razmišljanje o razlici između filma i realnosti. Međutim, u svemu ostaje nedorečen. Osim što je nazivom filma usmerena pažnja na gubitak roditelja, u scenariju i režiji praktično ne postoji fokus. 

"Mia madre" je film satkan od emocija i to je najveća njegova vrednost, ali mu nedostaju niti ili možda samo jedna scena koja bi sve ispričano u filmu povezala u jednu kompaktnu celinu.

Autor: Milan  

Look Who's Back (2015)

Poster za film "Look Who's Back"

Originalni naziv: Er ist wieder da
Žanr: komedija
Režija: David Wnendt
Scenario: David Wnendt, Johannes Boss, Collin McMahon, Mizzi Meyer, Timur Vermes (knjiga)
Uloge: Oliver Masucci, Fabian Busch
Muzika: Enis Rotthoff
Jezik: nemački
Trajanje: 116 min.
Nagrade: CIVIS media prize 2016

"Look Who's Back" je snimljen prema istoimenom bestseleru nemačkog pisca i bivšeg novinara Timura Vermesa. O uspehu knjige govore i podaci da je prevedena na četrdeset jezika, a samo u Nemačkoj prodata u više od dva miliona primeraka. Film je režirao David Vnendt, poznat po kontroverznom ostvarenju "Feuchtgebiete" iz 2013. godine, dok je za solidnu interpretaciju grotesknog Adolfa Hitlera zaslužan Oliver Masući, koji je do sada karijeru gradio u televizijskim filmovima i serijama.

Priča prati Adolfa Hitlera koji se šezdeset godina nakon smrti pod nerazjašnjenim okolnostima pojavljuje u Berlinu. Paralelno s tim događajem, volonter jedne televizijske kuće gubi posao i jedini način da ponovo zadobije poverenje pretpostavljenog vidi u pronalaženju ekskluzivne priče. Dok pregleda svoj poslednji video materijal u pozadini jednog snimka slučajno primećuje Hitlera. Pretpostavljajući da je reč o uličnom glumcu ubrzo ga pronalazi i predlaže da snime dokumentarni film. Pošto dobro poznaje moć propagande Hitler oberučke prihvata. 

"Look Who's Back"

Infantilnim humorom u uvodnim scenama, karakterističnim za komedije čija je tematika putovanje kroz vreme, svima koji nisu pročitali knjigu ili se bar informisali o njenom sadržaju, može delovati kako ovaj film ide put provalije. Ali posle kraćeg vremena, komedija situacije ulazi u senku satiričnih prikaza gorućih problema današnjeg društva, čime autori demantuju pretpostavke s početka filma. 

Zanimljivom formom koju karakteriše konstantno mešanje igranog, dokumetnarnog i televizijskog, reditelj ukazuje na jasne razlike između propagande i stvarnosti. Vnendt predstavlja Hitlera kao harizmatičnog čoveka kojeg je za vođu ipak izabrao narod, ali ne zaboravlja da ukaže i na načine njegovog političkog delovanja. Praveći paralelu između događaja od pre osamdeset godina i trenutne situacije, postavlja pitanje da li su sadašnjim društveno-političkim zbivanjima stvoreni uslovi da se istorija ponovi. Dok suočava nemački narod sa bremenom prošlosti, tendeciozno stvara sliku o Hitleru kao velikom zavodniku, opominjujući da se u teškim vremenima može pasti na šarm veštog manipulatora čije se namere obično kasno primete. Filozofskim pristupom tretira ga i kao pojavu koju stvara društvo, čiji se uzroci nastanka zbog dalekosežnih posledica moraju na vreme eliminisati.

Komedije nikada nisu bila jača strana nemačke kinematografije. Međutim, originalnom satiričnom pričom, kroz koju je kritkovano trenutno stanje nemačkog društva, i snažnom porukom, "Look Who's Back" je nedeljama bio najgledaniji film u Nemačkoj. Iako je bio u užem izboru, nemački kandidat za nagradu „Oskar" 2017, u kategoriji Najbolji film van engleskog govornog područja, biće "Toni Erdmann", rediteljke Maren Adi. 

Autor: Milan   

Sektor Q

Filmovi su snimljeni na osnovu istoimenih literarnih predložaka poznatog danskog pisca Jusija Adlera-Olsena. Prvi film "Kvinden i buret" snimljen je 2013, a nakon godinu dana premijerno je prikazan i "Fasandræberne". Poslednji u nizu je "Flaskepost fra P" koji je izašao 2016, a očekuje se snimanje još jednog u serijalu o „Sektoru Q" prema knjizi "Journal 64" koja je objavljena 2010. godine. Scenario za filmove je napisao Nikolaj Arsel, poznat kao autor drame "A Royal Affair" koja je 2013. godine ušla u uži izbor kandidata za nagradu „Oskar" u kategoriji Najbolji film van engleskog govornog područja. Uradio je i adaptaciju knjige "The Girl with the Dragon Tattoo" za istoimeni švedski triler.

Svaki film ima svoju priču u čija se središta nalaze inspektori specijalnog odeljenja "Q" koji se bave nerešenim slučejevima starim do dvadeset godina.

"Kvinden i buret"

Adler-Olsen i Arsel imaju iskustva u pisanju istih ili sličnih žanrova tako da kvalitet scenarija nijednog trenutka nije doveden u pitanje. Na početku svakog od tri filma brzo se poentira i bez nepotrebnih scena prelazi u suštinu. Čestim flešbekovima i dijalozima koji su uvek u službi policijske istrage gledaocima se ne ostavlja prostor za opuštanje. U pričama ne postoji nejasnoća jer se u svakoj klupka polako odmotavaju, kockice lagano slažu i u poslednjim kadrovima svaka dilema nestaje. 

Lik glavnog inspektora Karla Morka tumači legenda danskog filma Nikolaj Li Kos (Brødre, 2004), koji svojom ulogom dočarava tipičan karakter detektiva iz krimi romana. U ulozi njegovog kolege Asada je Fares Fares, poznat po komediji "Jalla! Jalla!" iz 2000. godine. Obojica su sjajni u svojim ulogama.

Serijal o Sektoru Q je odlično napisan i režiran, i svakako je preporuka za sve ljubitelje detektivskih filmova. 

Kvinden i buret (2013)

Poster za film"Kvinden i buret"

Nakon ranjavanja na službenoj dužnosti inspektor Karl je premešten u novoformirano podrumsko odeljenje "Q", gde dobija zadatak da zajedno sa kolegom Asadom pregleda nerešene slučajeve u poslednjih dvadeset godina. Cilj je zatvoriti jedan do dva slučaja nedeljno. Međutim, Karlu posebnu pažnju privlači nestanak devojke od pre pet godina...

Reditelj Mikel Norgard je stvorio mračnu atmosferu, sličnu onoj u klasičnim noar filmovima prošlog veka. Jezivi zvuci, zastrašujuša muzika, tamni tonovi i senke podižu napetost i drže pažnju do samog kraja.

Iako su svi filmovi iz serijala dobri, svojim kvalitetom se za nijansu se izdvaja "Kvinden i buret". 

Fasandræberne (2014)

Poster za film "Fasandæberne"

Uznemiren čovek pod dejstvom alkohola presreće Karla na ulici i raspituje se o svom slučaju. Ne ulazeći u suštinu problema, detektiv mu predlaže da se otrezni i napominje da će njegov slučaj razmotriti kad bude imao vremena. Nekoliko sati kasnije čoveka pronalaze mrtvog u stanu... 

Dvojici detektiva pridružuje se i Johana Luis Šmit u ulozi sekretarice Rose, kojoj je ovo prva uloga u dugometražnom filmu. Iza kamere se ponovo nalazi Mikel Norgard, tako da i stil režije ostaje isti. Razmus Haisterberg (The Girl with the Dragon Tattoo, 2009) sarađuje sa Arselom u pisanju scenarija. 

 Flaskepost fra P (2016)

Poster za film "Flaskepost fra P"

Penzionisani vojnik na plaži pronalazi bocu u kojoj se nalazi poruka i predaje je policiji. Laboratoriskim analizama utvrđuje se da je boca bila dugo u vodi, a poruka napisana katranom na kojoj se nalaze tragovi krvi. Za rešavanje slučaja zaduženi su inspektori iz odeljenja Q. 

"Flaskepost fra P" je režirao Hans Peter Moland (Kraftidioten, 2014), zbog čega se ovaj film, najviše po načinu snimanja, razlikuje od prethodna dva (kretanje kamere, totali, kamera iz ruke...). Iako su elementi noar filmova i dalje prisutni polovinu kadrova karakterišu vedrije i intenzivnije boje, odlična fotografija, kao i komične scene kojima film na trenutke izlazi iz okvira mračne priče.


Autor: Milan

Room in Rome (2010)

Poster za film "Room in Rome"

Originalni naziv: Habitacion en Roma
Žanr: drama, romansa
Režija: Julio Medem
Scenario: Julio Medem, Katherine Fugate (dijalog), Julio Rojas (En la cama, 2005)
Uloge: Elena Anaya, Natasha Yarovenko
Muzika: Jocelyn Pook
Jezik: španski, ruski, italijanski, engleski
Trajanje:109 min.
Nagrade: Turia Awards 2011...

Nakon upoznavanja u restoranu dve mlade žene odlaze u hotelsku sobu gde provode noć zajedno.

Film je režirao Hulio Medem, koji je inspiraciju za snimanje pronašao u čileanskom ostvarenju "En la cama" iz 2005. godine. Za razliku od ovog filma, gde su glavne uloge poverene muškarcu i ženi, Medem je izabrao protagonistkinje i shodno tome izmenio dijalog. 

Scenario je loš. Iako "Room in Rome" predstavlja prikaz jedne strasno provedene noći, sa akcenatom na stilizovanoj erotici, reditelj i scenaristi su morali više da se pozabave dijalogom. Razgovori koji vode dve žene su nezanimljivi, često besmisleni, i deluje kao da su silom napisani kako bi upotpunili scenario između scena seksa. O kvalitetu glume neumesno je govoriti, naročito zbog toga što se glumicama nije ni pružila mogućnost da, osim obnaženih tela, pokažu nešto više. Pojedine scene u filmu neretko čine da ispadaju smešne i patetične. Obe mogu mnogo više.

"Room in Rome"

Medjutim, "Habitacion en Roma" očarava svojom estetikom. Aleks Katalan, koristeći svetlost i senke, kamerom beleži svaki detalj prelepog enterijera u kojem se odvija radnja filma. 

Za fantastičnu muziku, koja se posebno izdvaja, zaslužna je Džoselin Puk. Autorka je više studijskih albuma, a o kvalitetu njenog rada govori i činjenica da se muzika koju je komponovala može čuti i u filmovima velikih svetskih reditelja poput Stenlija Kjubrika i Martina Skorsezea.

Istina je da muzika u kombinaciji sa kretanjem kamere ovom filmu daje umetničku notu, ali se od reditelja filma "Sex and Lucia" (2001) ipak očekivalo više.

Autor: Milan

Stockholm (2013)

Poster za film "Stockholm"

Žanr: drama, romansa
Režija: Rodrigo Sorogoyen
Scenario: Rodrigo Sorogoyen, Isabel Pena
Uloge: Javier Pereira, Aura Garrido
Jezik: španski
Trajanje: 120 min.
Nagrade: Goya Awards 2014, Transilvania International Film Festival 2014...

Nakon noćnog izlaska, na putu do kuće, mladić pokušava da privuče pažnju devojke koju je upoznao na zabavi. Šetajući ulicama grada oni lagano započinju konverzaciju koja će se nastaviti do duboko u noć...

Reditelju Rodrigu Sorogojenu "Stockholm" je debitantski samostalni film, za koji je scenario napisao zajedno sa Izabelom Penjom. Iako Sorogojen ima iza sebe film "8 Dates", koji je 2008. godine režirao sa Perisom Romanom, a Penja uspeh kao koscenarista u kratkometražnom filmu "Martina and the Moon" (2008), oboje su su publici poznati kao autori španskih serija. Kako se "Stockholm" nalazio u takmičarskom programu značajnih svetskih festivala i osvojio brojne nagrade, njihova saradnja se ispostavila kao pun pogodak.

Iako ga čine pet usko povezanih celina, film se može podeliti na dva dela. Prvi deo, nalik romantičnim komedijama, prožet je zanimljivim i duhovitim dijalogom, kao i simpatičnim scenama udvaranja koje dolikuje godinama glavnih aktera. Elementi psihološke drame su i te kako prisutni, ali se još uvek nalaze u pozadini. U drugom delu dolazi do žanrovskog preokreta: borbe ega, želje za dominacijom, manipulativnih igrica, suprotstavljanja iz inata, a sve nauštrb zrelog razgovora. 

"Stockholm"

O dobrom odabiru, naročito glavne glumice, svedoči i činjenica da je osim svojim talentom, kojim je sjajno iznela lik povredjene, sujetne i nestabilne devojke, koju je prošlost učinila nesigurnom, ubedila i svojom pojavom - žene izrazito nežnih crta lica. Za razliku od nje, glavni muški lik je pun samopouzdanja, egocentričan i misteriozan. Kadriranjem u srednjem i srednje krupnom planu, kamerom Alehandra de Pabla, do izražaja dolazi neverbalna komunikacija, što gledaoce još više približava emotivnom stanju glavnih likova. Odlično napisane karaktere tumače Havier Perera (On), poznat po filmu "Your Life in 65" (2006), i Aura Garido (Ona), koja je godinu dana ranije imala zapaženu ulogu u filmu "The Body".

Tokom filma dominiraju kontrasti. Počev od osvetljenja i doba dana tokom kojih se odvija radnja, preko crno-belog nameštaja i garderobe glavnih likova, (naizgled) zamenjenih uloga i, na kraju krajeva, suštinske razlike između muškaraca i žena. Teško je utvrditi nameru reditelja, ali i muzikom iz uvertire za Rosinijevu operu „Svraka kradljivica", Sorogojen nagoveštava promenu atmosfere na sredini filma. Deo kompozicije počinje laganim tonovima fagota, oboe i pikolo flaute, dok im se postepeno pridružuju ostali duvački, ali i gudački instrumenti. Tempo se polako ubrzava, a svoje mesto zauzimaju i udaraljke. Nastaje pravi orkestar različitih, ali intenzivnih i snažnih emocija, baš kao na filmu.

„Stokholm" spada u red filmova na koje se nije obratila posebna pažnja, a koji odličnom režijom, scenarijem, glumom, muzikom, kao i sjajnom fotografijom to sigurno ne zaslužuje. 

Autor: Milan

Smrt čoveka na Balkanu (2012)

Poster za film  „Smrt čoveka na Baklanu"

Žanr: komedija, drama
Režija: Miroslav Momčilović
Scenario: Miroslav Momčilović
Uloge: Emir Hadžihafizbegović, Radoslav Milenković...
Jezik: srpski
Trajanje: 120 min.
Nagrade: Karlovy Vary International Film Festival (2012)

Ugledni kompozitor izvršava samoubistvo ispred uključene web kamere svog računara. Uznemiren zbog buke, prvi komšija ulazi u njegov stan i zatiče jeziv prizor. Ubrzo dolaze i ostali susedi. Dok čekaju hitnu pomoć i policiju nižu se jedna za drugom tragikomične situacije prožete zanimljivim dijalozima koje karakterišu mentalitet ljudi na području Balkana. Kamera snima svaki njihov pokret.
Miroslav Momčilović važi za jednog od najoriginalnijih srpskih reditelja koji svojom inovativnošću osvežava skromnu kinematografiju na prostoru bivše Jugoslavije. Autor je četiri dugometražna filma za koje je napisao i scenario. 2006. godine snimio je svoj prvenac „Sedam i po", zatim „Čekaj me, ja sigurno neću doći" (2009), a krajem 2015. premijerno je prikazana „Smrdljiva bajka", kojim je Žarka Lauševića posle šesnaest godina vratio na veliko platno. Pisac je scenarija za kultni film "Kad porastem biću Kengur" (2004), kao i za „Ivkovu slavu" (2005), koji je napisao zajedno sa Zdravkom Šotrom. Filmovi su odlično prošli kod publike. Međutim, po mnogo čemu „Smrt čoveka na Balkanu" zavređuje posebnu pažnju.
Samoubistvo i dogadjaji koji slede zabeleženi su web kamerom u realnom vremenu. U takvim okolnostima, kada se radnja odvija u svega sat i dvadeset minuta, treba konstantno odžavati dinamiku, što se postiže kvalitetno napisanim scenarijem. Uprkos malicioznim komentarima koji su ga pratili, scenario je baš onakav kakav treba da bude. Bez spektakularnog zapleta, priče od koje zastaje dah, snažne poruke, ovaj film kroz jedan događaj predstavlja samo satirični prikaz društva u kome živimo. Dijalozi u potpunosti odgovaraju duhu balkansog čoveka i zaokružuju kvalitetno napisan scenario.
Kamera je fiksirana. Ne kreće se. Nema zumiranja, niti promene uglova. Ona ni na jedan način ne pomaže gledaocu da se uživi u filmsku priču već samo beleži dogadjaje koji se nižu ispred nje. Muzike, koja je uvek podrška u stvaranju atmosfere, takođe nema. Odgovornost preuzimaju glumci. Momčilović je poverenje ukazao bardovima srpskog i jugoslovenskog glumišta: Emiru Hadžihafizbegoviću, Radoslavu Milenkoviću, Mirjani Karanović, Aniti Mančić, Ljubomiru Bandoviću... S obzirom da se radi o ekipi umetnika sa višedecenijskim, pre svega pozorišnim iskustvom, njihova umeća se tokom filma nijednog trenutka ne dovode u pitanje. Maestralnom interpretacijom likova oni nose film. Odličnom glumom i uz minimalne izmene u scenariju i režiji „Smrt čoveka na Balkanu" bi mogao postati i pozorišna predstava.

„Smrt čoveka na Balkanu"

Snimljen je u jednom kadru.
Jedan od najznačajnijih dugometražnih filmova snimljenih na ovakav način je "Russian Ark" (2002), reditelja Aleksandra Sokurova. Snimljen je u sanktpeterburškom muzeju Ermitaž i brojao je oko dve hiljade statista. U organizacionom smislu je savršen. Valja napomenuti i španski film iz 2015. godine "Victoria", reditelja Sebastijana Šipera, koji je odlično prošao kod kritike, a na festivalima osvojio brojne nagrade. Oba filma snimljena su u jednom kadru bez montažnih rezova.
Prvi koji je došao na ideju da snimi film na ovakav način bio je Alfred Hičkok sa filmom "Rope", daleke 1948. Ipak, zbog dužine filmske trake to mu nije pošlo za rukom. Da bi nadomestio ograničenja, koja su se ticala tehničkih mogućnosti, služio se trikovima u montaži. Kadrove je uspeo da „produži" prelazeći kamerom preko jednobojnih površina i u tim trenucima je pravio rezove. U današnje vreme, digitalnim kamerama, snimiti film u jednom kadru nije više tehnički problem, ali organizacioni jeste.
Da li je Momčilović pribegao sličnom triku kao Hičkok? Po svemu sudeći jeste. Tokom sat i dvadeset minuta, koliko traje film, akteri desetak puta nakratko napuštaju prostoriju u kojoj se odvija radnja. U trenutku kad glumci napuste kadar dnevna soba ostaje prazna. Kamera je sve vreme fiksirana, u kadru se ništa ne kreće i stiče se utisak da je slika zamrznuta, kao da posmatramo fotografiju. To je odličan trenutak da se napravi rez, a veštom montažom ljudsko oko to ne može da primeti. Međutim, u brazilskoj verziji filma „Smrt čoveka na Balkanu", koji je snimljen 2014. godine pod nazivom "Sorria, Você Está Sendo Filmado" zbog loše montaže ovaj trik je i te kako uočljiv.
Iako, po svemu sudeći, nije snimljen u jednom kadru bez montažnih rezova, što ne umanjuje njegovu vrednost, „Smrt čoveka na Balkanu" je interesantan film u kojem se ističu, pre svega, odlična gluma i sjajna ideja.   

Autor: Milan

Trilogija „O veličanom samoubistvu” Džona Majkla Mekdone

"The Glorified Suicide Trilogy", kroz priče o tri različita karaktera, koje igra sjajni Brendan Glison, govori o društvu i ljudima i istražuje temu mučeničke smrti, odnosno žrtvovanja. Mlađi brat pisca, scenariste i reditelja Martina Mekdone (U Brižu, 2008, Sedam psihopata, 2012), Džon Majkl Mekdona je, tragajući za optimizmom i verom u čovečanstvo, svoju trilogiju započeo filmom „Čuvar zakona” (The Guard, 2011) prikazujući neodgovornog i neefikasnog policajca Gerija Bojla pred kojim je, iako on to ne zna, težak zadatak, a koji instruira svedoke saobraćajne nesreće i prevrće džepove žrtava ne bi li našao drogu koju prisvaja i govori što mu je na umu bez ideje da nekog povredi, ali apsolutno ne razmišljajući kakvu reakciju može da izazove. Nastavak „Golgota” (Calvary, 2014) je priča o svešteniku koji pokušava da prihvati i razume svoje parohijane - predstavnike, verovatno, najlošijih pripadnika čovečanstva od kojih mu je jedan, tokom ispovesti, zapretio smrću. I prvi i drugi deo imaju za junake ljude koji hrabro koračaju u susret svojoj sudbini. Poslednji deo, za koji reditelj kaže da bi trebalo da bude gotov 2015. godine i da je „spoj, mešavina filmova The Guard and Calvary” i „završni udarac zadat društvu”, pod nazivom „Sakati će ući prvi” (The Lame Shall Enter First), jeste ispovest paraplegičara mizantropa.

"The Guard" (2011)

„Čuvar zakona” je snimljen u Golveju (Irska), odakle je otac reditelja, „Golgota” u Slajgu (Irska) - čiju je fascinantnu prirodu ovekovečio Leri Smit (Bronson, The Guard, Only God Forgives) - odakle mu je majka, a „Sakati će ući prvi” se snima u Londonu odakle je sam reditelj, što su autobiografski detalji u trilogiji, kako kaže pisac i reditelj Džon Majkl Mekdona.
Tokom snimanja filma "The Guard", Glison i Mekdona su razgovarali o tome koliko je užasno što odeća, odnosno uniforma odaje profesiju koju je većina sklona da osudi i kako se nositi sa tim i tako se rodila ideja o nastavku. Za Mekdonu je početna tačka za snimanje „Golgote” bilo stvaranje i oblikovanje lika istinski dobrog, plemenitog čoveka, a tek zatim osmišljavanje zanimljivog zapleta. Tako je rešio da dobrog sveštenika okruži najgorim mogućim karakterima sa kojima će morati da se nosi, na šta zapravo i upućuje naslov filma čije je figurativno značenje (pored religijskog, koje se odnosi na put Isusa Hrista do Golgote gde će biti raspet) duge i velike muke, ispaštanje, trpljenje. Na taj način, on je postavio antitezu irskim i britanskim filmovima, za koje smatra da nemaju širinu jer se bave isključivo prikazivanjem onoga što je loše u ljudskoj prirodi.

"Calvary" (2014)

"The Guard" i "Calvary" su doživeli svetski uspeh: za „Čuvara zakona” Mekdona je nagrađen na Berlinskom internacionalnom filmskom festivalu 2011. godine (Best, Debut Film - Honorable Mention), na Festivalu britanskog filma u Dinaru 2011. godine (Audience Award, Coup de Coeur, Kodak Award for Best Cinematography - Larry Smith), na Sarajevskom filmskom festivalu 2011. godine (Audience Award for Best Feature Film) i dobio je „Piter Selers” nagradu za komediju (Evening Standard British Film Awards, 2012), a na Irskim filmskim i televizijskim nagradama 2012. film je nagrađen za najbolji scenario i najbolju žensku sporednu ulogu (Fionnula Flanagan). Brendan Glison je osvojio nagradu kao najbolji glumac (Valladolid International Film Festival, 2011), a Don Čedl za izvanrednu sporednu ulogu (Black Reel Awards, 2012).

„Golgota”, koja se daje i u pozorištu, mu je donela Prize of the Ecumenical Jury (Berlin International Film Festival, 2014), Mekdona je dobio nagradu kao najbolji reditelj, a Brendan Glison za glavnu ulogu, film je proglašen za najbolji, kao i scenario (IFTA Award, Irish Film and Television Awards, 2014), i Mekdona je nagrađen kao reditelj na Transilvanijskom internacionalnom filmskom festivalu (FIPRESCI Prize, 2014). 

Dakle, nakon narednika Bojla koji ne ume da se uklopi i oca Džejmsa koji pokušava da pomogne čovečanstvu, poslednji deo Trilogije će biti priča o čoveku koji prezire druge, ali koji takođe pokušava da se izbori sa suprotstavljenim silama jačim od sebe i to, kako sugeriše Mekdona, treba da bude zaključak.

Autor: Ljubiteljka Filmova

The Death of Mr. Lazarescu (2005)

Poster za film "The Death of Mr. Lazarescu"

Originalni naziv: Moartea domnului Lazarescu 

Žanr: drama

Režija: Cristi Puiu 

Scenario: Cristi Puiu, Razvan Radulescu 

Uloge: Ion Fiscuteanu, Luminita Gheorghiu...              

Muzika: Andreea Paduraru           

Jezik: rumunski 

Trajanje: 150 min.

Nagrade: Chicago International Film Festival 2005, Copenhagen International Fstival 2005, Cannes Film Festival 2005, Bratislava International Film Festival 2005...

Razvoj rumunske kinematografije zaustavljen je nakon pada diktature Nikolaja Čaušeskua. Medjutim, upravo u vremenima političkih prevrata i tranzicionih kriza, javljaju se imena i grupe koje kroz umetnost izražavaju kritiku postojećeg sistema. Zahvaljujući novom talasu, nakon decenije stagnacije, rumunsko filmsko stvaralaštvo doživljava preporod. Jedno za drugim, niču rediteljska imena poput Radu Munteana, Kristijana Munđua, Kristijana Nemeskua. Među njima je i Kristi Puju, autor jednog od najznačajnijih ostvarenja pripadnika rumunskog novog talasa - filma "Smrt gospodina Lazareskua".
Naime, sredovečni inženjer Lazaresku Dante Remus, osobenjak, udovac koji živi sam sa dve mačke, u toku večeri poziva Hitnu pomoć zbog zdravstvenih problema. On se obraća i komšijama, ali ga oni ne shvataju ozbiljno. Međutim, kako vreme prolazi, uviđaju da su pogrešili...
Ovom socijalnom hiperrealističkom dramom, u kojoj je prikazano funkcionisanje zdravstvenog sistema, reditelj govori o direktnim posledicama tranzicije na društvo u celini - o krizi poretka, koja se ogleda u administrativnom haosu i komplikovanoj proceduri, etičkoj nedoslednosti i nepotizmu nauštrb profesionalizma, a posebno u dehumanizovanim međuljudskim odnosima. Nizom naizgled komičnih situacija prožetih snažnom dozom cinizma i ironije, scenarista je naglasio ozbiljnost stanja u kom je društvo. "Smrt gospodina Lazareskua" jeste kritika na posredan način - kroz predstavljanje jednog događaja i postupaka onih koji su u njemu učestvovali.

"The Death of Mr. Lazarescu"

Počev od scenarija koji opisuje jedan realan događaj, uključujući duže kadrove snimljene kamerom iz ruke, u ovom filmu je većina onoga po čemu je rumunski filmski talas prepoznatljiv. Za to su zaslužni reditelj Kristi Puju (dobitnik Zlatnog medveda za kratki film “Cigarettes and Coffee”, 2004) i scenarista Razvan Radulesku, poznat po ostvarenjima koja su obeležila rumunski film novog milenijuma ("4 luni, 3 saptamâni si 2 zile"”, 2007; "Boogie", 2008; "Marti, dupa craciun", 2010; "Pozitia copilului", 2013).
Od glumačke ekipe, u kojoj je većina ovenčana nagradama na prestižnim festivalima, izdvaja se, nažalost pokojni, briljantni Ion Fiscuteanu, višestruko nagrađivan za interpretaciju gospodina Lazareskua. Tu je i odlična Luminita Gheorghiu, čuvena po ulozi Kornelije u filmu “Pozicija deteta”, kao i Mimi Branescu, nagrađivan za filmove "Boogie" i “Marti , dupa craciun”.
Film "Moartea domnului Lazarescu" je važan i kao prikaz posledica tranzicije u društvima istočne Evrope s kraja dvadesetog i s početka dvadeset prvog veka.

Autor: Milan

The Artist and the Model (2012)

Poster za film "The Artist and the Model"

Originalni naziv: El artista y la modelo 

Žanr: drama

Režija: Fernando Trueba 

Scenario: Fernando Trueba, Jean-Claude Carrière 

Uloge: Jean Rochefort, Aida Folch, Claudia Cardinale           
Jezik: francuski 

Trajanje: 105 min. 

Nagrade: San Sebastián International Film Festival 2012

Za vreme Drugog svetskog rata, na glavnom trgu u jednom francuskom selu, Lea, supruga poznatog vajara Marka Krosa, primećuje lepu i mladu Merse, izbeglicu, koja je u Francusku prebegla nakon Španskog gradjanskog rata. Ona u njoj prepoznaje savršeni model za svog muža. Ubrzo dovodi Merse u njihovu kuću i u dogovoru sa mužem nudi joj da za hranu, garderobu, novac i smeštaj pozira umetniku…
U priči o lepoti koja je svuda oko nas - u prirodi, a pogotovo u ženskom telu, ali pre svega u oku posmatrača, glavna dva lika su generacijski udaljeni i potiču iz različitog društvenog okruženja - Merse je neobrazovana i neotesana, a Mark je rafiniran, osobenjak okrenut prirodi i umetnosti. Ipak, među njima se, dok Merse pozira a Mark skicira, slika i modeluje, veoma polako razvijaju bliskost i međusobno poverenje i poštovanje. Izuzetno je dirljiva scena, a verovatno i najlepši dijalog u filmu, kada joj, naišavši na jednu skicu Rembranta koju joj analizira, tumači umetnost i uči je da posmatra svet oko sebe, dok ona upija svaku njegovu reč i trudi se da mu bude dostojna sagovornica. Na samom kraju Mark priča Merse o Tvorcu i dokazima da On postoji, i o potrebi za, prema njegovim rečima, „konsultovanjem sa prirodom", govoreći joj zapravo o odnosu umetnika prema modelu. Iako gledaocima to nije izričito stavljeno do znanja - zbog toga što se ovaj film ne bavi relacijama ostalih aktera - i odnos supružnika je ovde poseban: oni se retko susreću, ali kroz način na koji komuniciraju može da se oseti beskrajno poverenje koje među njima vlada, kao i da se neobično vole i poštuju. Lea, koja je nekada bila Markov model i čijim je telom bio oduševljen, želi da ga usreći pokušavajući da razbudi usnulog, umornog umetnika u njemu i tako doprinese i zajedničkoj sreći. Upravo zbog toga mu je i dovela Merse.

"The Artist and the Model"

Zahvaljujući kameri Daniela Vilara, u filmu “The Artist and The Model”, snimljenom u crno-beloj tehnici, ono što se najviše izdvaja jeste odlična fotografija, kojoj nijanse svetlosti i senke daju umetničku notu. Kadrovi su fantastični, počev od detalja Merseinog tela, pa sve do totala - prikaza sela u kojem vajar živi.
U ulozi vajara Marka Krosa je odlični Jean Rochefort (“The Hairdresser's Husband”, 1990), a njegovu suprugu igra i dalje lepa Claudia Cardinale (“Once Upon a Time in the West”, 1968). Aida Folch, kao model Merse, jedino nudi golo telo, koje je, bez sumnje, veoma lepo prikazano.
O tome da li je nešto privlačno i vredno pažnje svakako odlučuje onaj koji posmatra. Tako je i sa „Umetnikom i modelom”: od onih koji ga budu gledali zavisi da li će im se svideti ono što prikazuje ovaj film Fernanda Truebe (“Belle Epoque”, 1992), koji je posvetio svom bratu vajaru Maksimu Truebi i prijatelju Pjeru Gameu, inženjeru zvuka.

Autor: Ljubiteljka Filmova

The Body (2012)

Poster za film "The Body"

Originalni naziv: El cuerpo 

Žanr: triler, misterija

Režija: Oriol Paulo 

Scenario: Oriol Paulo, Lara Sendim 

Uloge: Hugo Silva, Belén Rueda, José Coronado              

Muzika: Sergio Moure           

Jezik: španski               

Trajanje: 108 min. 

Nagrade: Toulouse Cinespaña 2013

Tokom noći, dok izbezumljeno trči kroz šumu, sredovečan muškarac izleće na put gde ga udari automobil. Ubrzo se ispostavlja da je iz mrtvačnice u kojoj radi, a iz koje je bežao, u isto vreme nestao i leš žene koja je tokom tog dana doživela srčani udar. Detektivi obaveštavaju supruga preminule o incidentu i slučaj se još više komplikuje...
Paradoksalno je, ali ipak istinito, da je scenario najveći nedostatak i najveći kvalitet ovog filma. Nedostatak se ispoljava u nelogičnostima koje su uzrokovane izostankom argumentacije za neke delove priče, koja je u celini dobro osmišljena. Pojedini elementi u ovom filmu jesu bezbroj puta vidjeni i uobičajeni za ovakav žanr, ali mu pečat daju iznenadjenja i obrti od kojih zastaje dah.

"The Body"

Drugi kvalitet ovog filma je atmosfera - preovlađuju tamni tonovi i senke. Praćeni uznemiravajućom muzikom i zvucima kiše, kretanje kamere i zumiranje tenziju podižu do krajnjih granica. Takodje, ambijent mrtvačnice, kao i elementi horora i noar filmova upotpunjuju jezivu atmosferu.
Filmom dominiraju i flešbekovi kojima, uz istovremeno menjanje tonova boja, reditelj i scenaristi stvaraju i održavaju dinamiku, zaokružuju priču, ali i obmanjuju.
Iako su od većine glumačke ekipe svi dobri, u ulozi Mayka Villaverde izdvaja se Belén Rueda (“The Sea Inside”, 2004).
Kada se podvuče crta, ovo je interesantan i uzbudljiv triler, koji i te kako drži pažnju.
Preporuka za sve ljubitelje misterije. 

Autor: Milan

Tangerines (2013)

Poster za film "Tangerines"

Originalni naziv: Mandariinid 

Žanr: drama, ratni

Režija:  Zaza Urushadze 

Scenario:  Zaza Urushadze         

Uloge: Elmo Nüganen, Lembit Ulfsak              

Muzika: Niaz Diasamidze           

Jezik: ruski, estonski 

Trajanje: 87 min. 

Nagrade: Jerusalem Film Festival 2014, Warsaw International Film Festival 2013...

“Estonska sela u Abhaziji osnovana su u drugoj polovini XIX veka. Gruzijsko-abhaski rat 1992. godine iz korena je promenio živote miroljubivih Estonaca. Većina njih je odlučila da se vrati u matičnu zemlju. U opustelim selima ostao je tek poneki stanovnik.”
Estonci Ivo i Margus ne žele da napuste ognjišta...
Iz zanimljive priče - kroz dijaloge prožete humorom, kojom je predstavljen odnos sukobljenih strana, jasno se čita antiratna poruka.
Lagano kretanje kamere prati očaravajuća muzika Niaza Diasamidze.

Autor: Milan

Jîn (2013)

Poster za film "Jîn"

Originalni naziv: Jîn

Žanr: drama, ratni

Režija: Reha Erdem 

Scenario: Reha Erdem

Uloge: Deniz Hasgüler             

Muzika: Hildur Guðnadóttir 

Jezik: turski

Trajanje: 122 min.

Nagrade: SIYAD Turkish Film Critics Association Award 2014

Tokom rata, sedamnaestogodišnja Jin luta planinama Turske pokušavajući na razne načine da se prehrani i preživi.

Vanvremenska i vanprostorna priča koja govori o volji za životom, o vezi izmedju čoveka i prirode, o snažnoj sprezi medju ljudima, a najviše o lepoti življenja.
Izrazito sporog tempa, skoro bez dijaloga, sa sjajnom muzikom u pozadini, ovaj film kao da je montaža niza fenomenalnih fotografija. Nametljivim kontrastima izmedju očaravajućih pejzaža planinskih predela i ratne atmosfere, reditelj šalje snažnu poruku.
“Jin” će obradovati gledaoce istančanog ukusa i ljubitelje art filma.

Autor: Milan

Ida (2013)

Poster za film "Ida"

Originalni naziv: Ida                                                              

Žanr: drama

Režija: Pawel Pawlikowski  

Scenario: Pawel Pawlikowski, Rebecca Lenkiewicz 

Uloge: Agata Kulesza, Agata Trzebuchowska

Muzika: Kristian Eidnes Andersen 

Jezik: poljski

Trajanje: 82 min.

Nagrade: London Film Festival 2013, Polish Film Festival 2013, Toronto International Film Festival 2013...

Pre čina zavetovanja, sestra Ana izlazi iz manastira u kojem je odrasla da bi se srela sa jedinom preostalom rođakom. Njihov susret prizvaće prošlost, mnogo toga će biti razotkriveno i svaka će se suočiti sa samom sobom...
Radnja filma je smeštena u rane šezdesete. Zahvaljujući crno-beloj tehnici i formatu snimanja, scenografiji i adekvatnom izboru kostima, film odiše tim vremenom. Majstorski koristeći svetlost i senke, snimatelji Ryszard Lenczewski i Lukasz Zal napravili su umetničko delo od fotografije.
U ulozi Vande briljira Agata Kuleša.
Ovo je remek-delo Pavela Pavlikovskog i jedan od najboljih filmova u 2013. godini.

Autor: Milan

In Bloom (2013)

Poster za film "In Bloom"

Originalni naziv: Grzeli nateli dgeebi                                
Žanr: drama

Režija: Nana Ekvtimishvili, Simon Groß 

Scenario: Nana Ekvtimishvili 

Uloge: Lika Babluani, Mariam Bokeria 

Jezik: gruzijski

Trajanje: 102 min.
Nagrade: Art Film Festival 2013, Sarajevo Film Festival 2013...

Debitantski film Nane Ekvtimishvili za koji je napisala scenario i režirala ga sa Simonom Grosom.

Priča se odvija 1992. godine u Tbilisiju, u moralno i socijalno razorenoj Gruziji u kojoj traje gruzijsko-abhaski oružani sukob. Kroz prijateljstvo dvaju devojčica, njihov odnos sa porodicom, momcima, drugarima u školi, reditelji prikazuju odrastanje jedne generacije u postkomunističkom društvu i vremenu nesigurnosti i nespokoja koje je izazvano građanskim ratom.

Centralne likove glume debitantkinje, a ulogom Eke se izdvaja Lika Babluani koja, osim što očarava karakternim likom, na sjajan način predstavlja folklor Gruzije.

“In Bloom” je odlično režiran film u kojem se ističu složeni i dobro osmišljeni kadrovi snimljeni kamerom iz ruke, dugi i po nekoliko minuta, kao i sjajna fotografija obojena modrim tonovima – delo Olega Mutua, poznatog i po filmovima “Iza brda”, “4 meseca, 3 nedelje i 2 dana”, “Priče iz Zlatnog Doba”.

Film je bio gruzijski kandidat za “Oskara” 2014. godine.

Autor: Milan

Belle and Sebastian (2013)

Poster za film "Belle and Sebastian"

Originalni naziv: Belle et Sébastien                      
Žanr: avantura

Režija: Nicolas Vanier  

Scenario: Nicolas Vanier, Juliette Sales, Fabien Suarez, Cécile Aubry (knjiga) 

Uloge: Félix Bossuet, Tchéky Karyo 

Muzika: Armand Amar

Jezik: francuski

Trajanje: 104 min.

Nagrade: Seattle International Film Festival 2014

U središtu priče nalaze se dečak i pas čije neobično prijateljstvo počinje u malom selu na obroncima Alpa za vreme Drugog svetskog rata.

Snimljen prema knjizi Cécile Aubry, na osnovu koje je nastala i TV serija "Belle et Sébastien" iz 1965. godine, ovaj film traje devedeset minuta, a rezultat takvog poduhvata je loš scenario koji je, bez obzira na unete izmene, ostao neprilagođen neuporedivo kraćem trajanju filma.

U međusobnim odnosima likova nedostaje spontanost, najviše, čini se, baš na relaciji dečak-pas, a i gluma, izuzev uloge Cezara koga igra Tchéky Karyo, nije uverljiva.

Ono što je zaista dobro u ovom filmu jesu prelepi kadrovi, sjajna muzika, kao i odlična numera u izvedbi Zaz. 

Autor: Milan