Look Who's Back (2015)

Poster za film "Look Who's Back"

Originalni naziv: Er ist wieder da
Žanr: komedija
Režija: David Wnendt
Scenario: David Wnendt, Johannes Boss, Collin McMahon, Mizzi Meyer, Timur Vermes (knjiga)
Uloge: Oliver Masucci, Fabian Busch
Muzika: Enis Rotthoff
Jezik: nemački
Trajanje: 116 min.
Nagrade: CIVIS media prize 2016

"Look Who's Back" je snimljen prema istoimenom bestseleru nemačkog pisca i bivšeg novinara Timura Vermesa. O uspehu knjige govore i podaci da je prevedena na četrdeset jezika, a samo u Nemačkoj prodata u više od dva miliona primeraka. Film je režirao David Vnendt, poznat po kontroverznom ostvarenju "Feuchtgebiete" iz 2013. godine, dok je za solidnu interpretaciju grotesknog Adolfa Hitlera zaslužan Oliver Masući, koji je do sada karijeru gradio u televizijskim filmovima i serijama.

Priča prati Adolfa Hitlera koji se šezdeset godina nakon smrti pod nerazjašnjenim okolnostima pojavljuje u Berlinu. Paralelno s tim događajem, volonter jedne televizijske kuće gubi posao i jedini način da ponovo zadobije poverenje pretpostavljenog vidi u pronalaženju ekskluzivne priče. Dok pregleda svoj poslednji video materijal u pozadini jednog snimka slučajno primećuje Hitlera. Pretpostavljajući da je reč o uličnom glumcu ubrzo ga pronalazi i predlaže da snime dokumentarni film. Pošto dobro poznaje moć propagande Hitler oberučke prihvata. 

"Look Who's Back"

Infantilnim humorom u uvodnim scenama, karakterističnim za komedije čija je tematika putovanje kroz vreme, svima koji nisu pročitali knjigu ili se bar informisali o njenom sadržaju, može delovati kako ovaj film ide put provalije. Ali posle kraćeg vremena, komedija situacije ulazi u senku satiričnih prikaza gorućih problema današnjeg društva, čime autori demantuju pretpostavke s početka filma. 

Zanimljivom formom koju karakteriše konstantno mešanje igranog, dokumetnarnog i televizijskog, reditelj ukazuje na jasne razlike između propagande i stvarnosti. Vnendt predstavlja Hitlera kao harizmatičnog čoveka kojeg je za vođu ipak izabrao narod, ali ne zaboravlja da ukaže i na načine njegovog političkog delovanja. Praveći paralelu između događaja od pre osamdeset godina i trenutne situacije, postavlja pitanje da li su sadašnjim društveno-političkim zbivanjima stvoreni uslovi da se istorija ponovi. Dok suočava nemački narod sa bremenom prošlosti, tendeciozno stvara sliku o Hitleru kao velikom zavodniku, opominjujući da se u teškim vremenima može pasti na šarm veštog manipulatora čije se namere obično kasno primete. Filozofskim pristupom tretira ga i kao pojavu koju stvara društvo, čiji se uzroci nastanka zbog dalekosežnih posledica moraju na vreme eliminisati.

Komedije nikada nisu bila jača strana nemačke kinematografije. Međutim, originalnom satiričnom pričom, kroz koju je kritkovano trenutno stanje nemačkog društva, i snažnom porukom, "Look Who's Back" je nedeljama bio najgledaniji film u Nemačkoj. Iako je bio u užem izboru, nemački kandidat za nagradu „Oskar" 2017, u kategoriji Najbolji film van engleskog govornog područja, biće "Toni Erdmann", rediteljke Maren Adi. 

Autor: Milan   

Smrt čoveka na Balkanu (2012)

Poster za film  „Smrt čoveka na Baklanu"

Žanr: komedija, drama
Režija: Miroslav Momčilović
Scenario: Miroslav Momčilović
Uloge: Emir Hadžihafizbegović, Radoslav Milenković...
Jezik: srpski
Trajanje: 120 min.
Nagrade: Karlovy Vary International Film Festival (2012)

Ugledni kompozitor izvršava samoubistvo ispred uključene web kamere svog računara. Uznemiren zbog buke, prvi komšija ulazi u njegov stan i zatiče jeziv prizor. Ubrzo dolaze i ostali susedi. Dok čekaju hitnu pomoć i policiju nižu se jedna za drugom tragikomične situacije prožete zanimljivim dijalozima koje karakterišu mentalitet ljudi na području Balkana. Kamera snima svaki njihov pokret.
Miroslav Momčilović važi za jednog od najoriginalnijih srpskih reditelja koji svojom inovativnošću osvežava skromnu kinematografiju na prostoru bivše Jugoslavije. Autor je četiri dugometražna filma za koje je napisao i scenario. 2006. godine snimio je svoj prvenac „Sedam i po", zatim „Čekaj me, ja sigurno neću doći" (2009), a krajem 2015. premijerno je prikazana „Smrdljiva bajka", kojim je Žarka Lauševića posle šesnaest godina vratio na veliko platno. Pisac je scenarija za kultni film "Kad porastem biću Kengur" (2004), kao i za „Ivkovu slavu" (2005), koji je napisao zajedno sa Zdravkom Šotrom. Filmovi su odlično prošli kod publike. Međutim, po mnogo čemu „Smrt čoveka na Balkanu" zavređuje posebnu pažnju.
Samoubistvo i dogadjaji koji slede zabeleženi su web kamerom u realnom vremenu. U takvim okolnostima, kada se radnja odvija u svega sat i dvadeset minuta, treba konstantno odžavati dinamiku, što se postiže kvalitetno napisanim scenarijem. Uprkos malicioznim komentarima koji su ga pratili, scenario je baš onakav kakav treba da bude. Bez spektakularnog zapleta, priče od koje zastaje dah, snažne poruke, ovaj film kroz jedan događaj predstavlja samo satirični prikaz društva u kome živimo. Dijalozi u potpunosti odgovaraju duhu balkansog čoveka i zaokružuju kvalitetno napisan scenario.
Kamera je fiksirana. Ne kreće se. Nema zumiranja, niti promene uglova. Ona ni na jedan način ne pomaže gledaocu da se uživi u filmsku priču već samo beleži dogadjaje koji se nižu ispred nje. Muzike, koja je uvek podrška u stvaranju atmosfere, takođe nema. Odgovornost preuzimaju glumci. Momčilović je poverenje ukazao bardovima srpskog i jugoslovenskog glumišta: Emiru Hadžihafizbegoviću, Radoslavu Milenkoviću, Mirjani Karanović, Aniti Mančić, Ljubomiru Bandoviću... S obzirom da se radi o ekipi umetnika sa višedecenijskim, pre svega pozorišnim iskustvom, njihova umeća se tokom filma nijednog trenutka ne dovode u pitanje. Maestralnom interpretacijom likova oni nose film. Odličnom glumom i uz minimalne izmene u scenariju i režiji „Smrt čoveka na Balkanu" bi mogao postati i pozorišna predstava.

„Smrt čoveka na Balkanu"

Snimljen je u jednom kadru.
Jedan od najznačajnijih dugometražnih filmova snimljenih na ovakav način je "Russian Ark" (2002), reditelja Aleksandra Sokurova. Snimljen je u sanktpeterburškom muzeju Ermitaž i brojao je oko dve hiljade statista. U organizacionom smislu je savršen. Valja napomenuti i španski film iz 2015. godine "Victoria", reditelja Sebastijana Šipera, koji je odlično prošao kod kritike, a na festivalima osvojio brojne nagrade. Oba filma snimljena su u jednom kadru bez montažnih rezova.
Prvi koji je došao na ideju da snimi film na ovakav način bio je Alfred Hičkok sa filmom "Rope", daleke 1948. Ipak, zbog dužine filmske trake to mu nije pošlo za rukom. Da bi nadomestio ograničenja, koja su se ticala tehničkih mogućnosti, služio se trikovima u montaži. Kadrove je uspeo da „produži" prelazeći kamerom preko jednobojnih površina i u tim trenucima je pravio rezove. U današnje vreme, digitalnim kamerama, snimiti film u jednom kadru nije više tehnički problem, ali organizacioni jeste.
Da li je Momčilović pribegao sličnom triku kao Hičkok? Po svemu sudeći jeste. Tokom sat i dvadeset minuta, koliko traje film, akteri desetak puta nakratko napuštaju prostoriju u kojoj se odvija radnja. U trenutku kad glumci napuste kadar dnevna soba ostaje prazna. Kamera je sve vreme fiksirana, u kadru se ništa ne kreće i stiče se utisak da je slika zamrznuta, kao da posmatramo fotografiju. To je odličan trenutak da se napravi rez, a veštom montažom ljudsko oko to ne može da primeti. Međutim, u brazilskoj verziji filma „Smrt čoveka na Balkanu", koji je snimljen 2014. godine pod nazivom "Sorria, Você Está Sendo Filmado" zbog loše montaže ovaj trik je i te kako uočljiv.
Iako, po svemu sudeći, nije snimljen u jednom kadru bez montažnih rezova, što ne umanjuje njegovu vrednost, „Smrt čoveka na Balkanu" je interesantan film u kojem se ističu, pre svega, odlična gluma i sjajna ideja.   

Autor: Milan